МЕСИЈЕВА ЕМОТИВНА ПОРУКА ОЦУ: Знам да си патио.... Хтео сам да освојим то, да ти донесем још један трофеј... нисам успео
Један од најбољих фудбалера на свету свих времена Лионел Меси након губитка финала Светског првенства од Шпаније, доживео је још тежи губитак – преминуо му је отац Хорхе.
Након дуге борбе с тешком болешћу отац чувеног Аргентинца је преминуо, а био је најзаслужнији за каријеру свог сина.
Лео се у среду преко званичних профила на друштвеним мрежама обратио јавности емотивним писмом поводом смрти свог оца.
Овако се Лео захвалио свом тати…
„Тата, и даље не могу да верујем да те нема. Још ми није допрло до свести — или, боље речено, не желим ни да допре. Много ми је тешко да замислим да те више никада нећу видети, да више никада нећемо разговарати. Знам да си патио и да је овако можда најбоље, али отишао си прерано. Остало нам је још толико тога у чему је требало заједно да уживамо.
Толико пута си ме молио да одиграм још једно Светско првенство, а само неколико дана пре него што је почело, твоје стање се погоршало. Био је то први пут да нећеш бити на неком турниру, али мама ми је стално говорила да ће ти бити боље и да ћеш се довољно опоравити да можеш да допутујеш. Ја сам ти стално говорио да ћемо стићи до финала, баш да би могао да дођеш.
После сваке утакмице чекао сам твоју поруку и недостајала ми је. Тада сам схватио колико је ситуација заправо озбиљна. И поред свега, нисам могао да престанем да мислим о томе да морамо да догурамо што даље, да ти дамо још времена, да успеш да погледаш макар једну утакмицу. Стигли смо до финала, али ти ниси могао да будеш тамо.
Хтео сам да освојим то, да могу да ти донесем и покажем ти још један трофеј. Нисам успео. Ноге више нису могле. Овог пута сам покушао да натерам себе преко границе онога што је тело могло да издржи, али нисам могао. Никако нисам успевао да се осећам како треба.
Када сам се вратио, ти си мислио да смо изгубили финале на пенале. Никада нисмо добили прилику да причамо о свему што се догодило. Ниси могао да уживаш ни у чему од тога. Нисмо постали шампиони, али немаш појма колико смо уживали у свакој утакмици. Још једном си био у праву: морао сам да будем тамо и да играм.
Све ово ти говорим зато што је то једино о чему никада нисмо стигли да разговарамо, јер си све остало већ знао. Причали смо сваког дана и виђали се кад год су ми обавезе то дозвољавале.
Не знам шта ћу без тебе. Не знам како да наставим даље. Све што сам икада радио било је да играм фудбал, а сада се озбиљно питам да ли ћу још дуго моћи да наставим.
Био си уз мене од самог почетка. Били смо тако близу краја. Зашто ниси могао да издржиш још само мало, да све завршимо заједно?
Знам да је твоја највећа срећа била да видиш да ти је породица добро — твоја жена, твоја деца — а изнад свега, да, а да други ни не знају, гледаш мене како играм.
Тако је било одувек, још откад сам био мали. Чим би се вратио с посла, водио си ме на сваки тренинг. На многе ме је водила мама, јер си ти морао да радиш.
Наравно, ниједну утакмицу ниси пропуштао. Колико си само патио гледајући ме, а колико си истовремено уживао, иако ме никада ниси превише хвалио.
Био си ми тата, пријатељ и менаџер. У сваком тренутку знао си тачно какав треба да будеш. И никада ниси грешио“.
