Стао је на гол Бакопаланчана у последњем суперлигашком колу, на гостовању код Спартака у Суботици. Пун лепих утисака, са позитивним коментарима иза себе, испред је видео будућност испуњену одразима сопствених парада и успешних одбрана.
– Како да не будем узбуђен, био сам дете – присећа се свог дебија пре четири године данас 21-годишњи младић. – Дечачки снови били су ми испуњени. Нисам обраћао пажњу на статистику и на то да сам најмлађи голман у историји. Мени то није значило толико, колико ми јесте значило да сам стао на гол сениорског суперлигашког састава. Мој једини императив био је да дам све од себе и да се покажем у најбољем светлу.
Почео је у школи фудбала професора Болесникова, али је Пролетер са Слане баре означио својим матичним клубом. За четири године, после Пролетера и Бачке, стигао је позив из Осијека, клуба који је имао европске амбиције. Бранио је за екипу до 19 година, када му је руководство Јавора наговестило сениорску перспективу, али је после шест месеци у Ивањици, пре тачно годину дана, освануо у свом матичном клубу. Данас је Жупић слободан играч.
– Нисам могао да одбијем позив из Пролетера – каже млади голман. – То је мој клуб, мој град. Ни данас се не кајем због тога, али Пролетер има на голу Николу Петрића, најбољег чувара мреже у првом делу првенства. У међувремену, добио сам понуде из Словеније и са Кипра. Најрадије бих да останем у Србији, финансијска понуда неће бити пресудна. Верујем да ћу до краја прелазног рока добити прилику да станем на гол неког српског клуба.
Уз деби у Суботици, Жупић се радо присећа гостовања на стадиону „Рајко Митић“. Упркос тада убедљивом поразу Пролетера, сусрет са амбијентом највећег стадиона у Србији учврстио му је веру да је на добром путу, упркос чињеници да голмани теже стижу до стартне позиције у тиму. Али кад до те позиције стигне, вели, нико га више померити неће.
Л. Б-з
