Прецизније, они су имали прилику да гласају у избору за идеалан тим, најбољег играча, најбољег тренера, најлепши гол, најдражу победу и најдражу сезону „старе даме“ у другој деценији 21. века.
Након више него занимљивог гласања, током којег је међу појединим играчима било честог „смењивања“ у идеалној постави, гласање је данас завршено, а у конкуренцији су били сви фудбалери који су наступали за Војводину после првог јануара 2010. године. Према избору њених навијача, Вошина постава деценије изгледа овако (у загради је написан укупан учинак играча за све време њиховог играња за Војводину):
голман: Жељко Бркић (103 утакмице);
одбрана: Иван Лакићевић (102 утакмице, седам асистенција), Нино Пекарић (131 утакмица, један трофеј, пет голова), Даниел Мојсов (55 утакмица, четири гола), Бојан Настић (105 утакмица, један трофеј, два гола, једна асистенција);
везни ред: Немања Радоја (69 утакмица, један трофеј, два гола, четири асистенције), Енвер Аливодић (73 утакмице, један трофеј, 18 голова, 15 асистенција), Душан Тадић (107 утакмица, 29 голова, 17 асистенција), Сергеј Милинковић-Савић (16 утакмица, један трофеј, четири гола, једна асистенција);
напад: Абубакар Оумару (111 утакмица, 44 гола, 22 асистенције), Драган Мрђа (68 утакмица, 36 голова, 13 асистенција).
За најбољег играча Војводине, проглашен је Абубакар Оумару. За први тим Војводине, Оумару је наступао нешто више од три сезоне, односно од јуна 2010. до августа 2013. године и за то време је чак три пута заредом био проглашаван за играча сезоне од стране навијача, којима је, између осталог, у сећању остао по својој невероватној брзини и головима поготово у дерби утакмицама, с обзиром на то да је и у Новом Саду и у Београду често погађао мрежу против Црвене звезде и Партизана, али и у европским утакмицама против Рапида, Бурсаспора итд.
У избору за најбољег тренера, највише гласова војводинаша добио је садашњи шеф стручног штаба „старе даме“ Ненад Лалатовић. Њему је ово други мандат на клупи Воше, коју је предводио и у сезони 2015/16. (екипу преузео након 17. кола) и у првом делу сезоне 2016/17. У моменту када је први пут преузео тим, Војводина се налазила на деветом месту на табели, али је под његовим вођством касније успела да заузме четврто место и избори пласман у квалификације за Лигу Европе, где је потом дошла до плеј-офа у којем је елиминисана од холандског АЗ Алкмара. Такође, на крају јесењег дела првенства у сезони 2016/17, Војводина је под његовим вођством заузела друго место на табели, док се после првог дела текуће сезоне Воша налази на трећој позицији. За све време које је провео на клупи Војводине, Ненад Лалатовић је тим предводио на укупно 75 утакмица, на којима је „стара дама“ остварила 46 победа, 16 ремија и 13 пораза, уз гол-разлику 127:56.
За најлепши гол Војводине у овој деценији, иако би тај погодак вероватно био фаворит и у много широј конкуренцији, навијачи Воше изабрали су онај који је постигао Огњен Ожеговић на утакмици против Јавора у Новом Саду у сезони 2015/16. На центаршут Ивана Лакићевића, некадашњи нападач Војводине је запањио присутне на стадиону и све који су касније видели тај погодак, када је на изузетној висини „маказицама“ захватио лопту и послао је у саме рашље немоћног голмана гостију.
Што се тиче остварених победа, војводинашима је већински најдража била она која је остварена у квалификацијама за Лигу Европе у сезони 2015/16, против Сампдорије у Торину. У првом мечу трећег кола квалификација, Воша је тада фасцинирала фудбалску Србију, а наредног дана била главна и то не само спортска вест у свим медијима у земљи. Црвено-бели су тада просто нокаутирали реномираног члана италијанске Серије А, са буџетом чак 50 пута већим од Воше, победивши са убедљивих 0:4 головима Мирка Иванића, Александра Станисављевића и Огњена Ожеговића (2).
Коначно, у избору за најдражу сезону, највећи број гласова навијача Војводине припао је сезони 2010/11. Те сезоне, Војводина је оборила многе рекорде у клупској историји, попут оних који се односе на број освојених бодова (67), највише остварених победа (20), најмањи број пораза (три), најбоља гол разлика (44:14) и највећи број узастопних победа (11). Црвено-бели су тада играли сјајан фудбал и, по мишљењу многих, заслужили да освоје барем један трофеј, што би се вероватно и догодило да у финалу Купа Србије те сезоне против Партизана у Београду није било катастрофалних судијских одлука од стране арбитра Слободана Веселиновића, који је након тог меча добио чак осам утакмица суспензије.
