Иако су на путу ка одличном резултату испред себе имали изузетно тешке препреке, млади Новосађани нису устукнули, него су високо уздигнутих руку обележили ово веома јако такмичење. Јунак на путу ка трофеју био је голман Стефан Дражић, младић који је зауставио сијасет опасних налета фудбалера Будућности, Црвене звезде, Динама из Загреба и у финалу Партизана, па је за сјајне одбране награђен са два појединачна признања – проглашен је за најбољег играча и чувара мреже.
Први пут се догодило да једном момку припадну две од три индивидуалне награде, што само додатно потврђује тврдњу да је пред овим 17-годишњаком блистава каријера. Овим признањима Стефан је ушао у историју златиборске спортске приредбе, јер пре њега то ником није пошло за руком.
- Срећан сам и задовољан због чињенице да смо на Златибору тријумфовали, иако нас скоро нико није видео међу фаворитима – каже 195 цм високи голман, који је фудбалом почео да се бави у школи Чивија из Шапца, а онда носио дресове Мачве и ОФК Шапца. – Из сенке смо крочили на пут ка трофеју и до њега на крају стигли. Екипа се скупила практично пред само такмичење и показала да има потенцијал и квалитет да у будућем времену остварује још боље резултате. Наравно да ми пријају и индивидуална признања, али је у њих уткан и велики допринос саиграча.
Пут до победе није био лаган. Која утакмица је била најтежа?
- На премијерној утакмици са екипом Будућности имали смо и спортске среће, чему је додатно допринела и чињеница да сам одбранио пенал. Генерално, баш као што је то приметио и наш тренер Секула Рашиован, ишли смо тежим путем, али је та чињеница додатно допринела сласти коју смо осетили на крају такмичења. Није било лако ни у дуелу са Црвеном звездом, у којем је пресудио мој одбрањен пенал у серији и који је одлучио победника. Шта тек рећи за дуел са Динамом? Загрепчани су били највећи фаворити, али смо успели да поведемо голом Вукашина Богдановића и одолимо након тога свим њиховим атацима. Ухватио сам им два зицера, они су имали већи посед лопте, али се нисмо предавали и ушли смо у финале.
Са својих 195 цм спадате у категорију високих голмана. Имате ли узор?
- Имам, то је чувар мреже Реала Тибо Куртоа. На мени је да слушам инструкције тренера и напорно радим, па верујем да ћу успети да изградим лепу каријеру- каже стасити голман, рођен 2001. године.
У финалу сте, после извођења пенала, стигли и до славља. Додуше, нисте зауставили ниједан ударац са 11 метара, али су црно-бели два пута шутирали преко гола.
- Реализовали смо све ударце с беле тачке и то је пресудило. Додуше, ривал је имао неколико одличних прилика, у првом полувремену сам му зауставио једну стопостотну шансу, а и спортска срећа била нам је савезник. Занимљиво је то што после сваког тренинга останемо да шутирамо са 11 метара, а ја сам ту да браним те покушаје и мислим да је то, све укупно, допринело нашој сигурности у одлучујућим тренуцима. Заслужили смо да славимо, јер смо уложили максимум знања и снаге и истакао бих допринос капитена Николе Васиљева и десног крила Матије Грека... Ма, сви моји саиграчи били су на висини задатка и не бих погрешио када бих их све навео као најзаслужније за тријумф.
Који су тренери заслужни за ваш развој у, према предвиђањима, врхунског голмана?
- Први учитаљ у Мачви из Шапца био ми је Миљан Стевић, а никако не смем да заборавим ни Драгослава Костића, који ме је тренирао у ОФК Шапцу и одиграо велику улогу приликом преласка у Војводину пре три године. Данас радим са Гораном Ћурком и он има велики удео у признањима која сам освојио на Златибору.
Да ли сте већ потписали стипендијски уговор с Војводином?
- Нисам још увек ништа потписао, заправо нисмо до сада ни причали о томе. Очекујем да ће се и то догодити у данима који наилазе. Жеља ми је да изборим једног дана место на голу Војводине, а видећемо хоћу ли у томе успети. Ту сам да тренирам и да се борим за своје место на фудбалском небу – поручио је био Стефан Дражић.
Александар Предојевић
