Из прашњавог и пожутелог албума извукао је нека од сећања из времена када је био члан прве златне генерације Новосађана, у којој је играо од 1945. до 1957. године и за то време накупио више од 300 званичних утакмица.
- Чини ми се да је тај број био и већи, али, знате како, у то време није се најпрецизније водила евиденција – каже чика Драга. - У једном периоду на позицији левог халфа на којој сам и ја наступао играо је и Лазар Живковић, па у многим извештајима стоји наше презиме, али без прецизног податка о томе који је од нас двојице у питању.
Елем, негде на половини 20. века Војводина је имала сјајну екипу. У њој су били, уз нашег саговорника, и Лазар Васић, Вујадин Бошков, Сима Милованов, Тодор Веселиновић, Здравко Рајков, Фрањо Хирман, Радомир и Доброслав Крстић, Душан Ристић и Ђурица Аврамовић. Тај тим прозван је првом златном генерацијом Војводине, а тренер је био Бранислав Бане Секулић, репрезентативац Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и учесник првог Светског првенства у Уругвају 1930. године.
- Бане Секулић за мене је био најбољи тренер с којим сам радио и ту немам никакве дилеме. Нажалост, када су локални, новосадски политичари почели да се мешају у састав тима он је напустио Војводину. Иначе, у први тим сам прешао из подмлатка и, што је била карактеристика ондашњег фудбала, сви ми смо уживали на терену. Данас, колико видим, у модерној верзији овог спорта, у првом плану је снага, а техници се поклања много мања пажња и тиме нисам задовољан.
Враћајући се не нека давна времена, Драгић Живковић присетио се 1951. године и такмичења у Купу ондашње Југославије.
- У четвртфиналу били смо бољи од Партизана у Београду, а у полуфиналу у Новом Саду победили смо и сплитски Хајдук. За пехар је требало да се боримо с Динамом из Загреба, када је тада битни политичар Рато Дугоњић смислио да први пут о победнику Купа одлучују две утакмице. Као да се уплашио да бисмо ми могли да освојимо трофеј... Одредио је да се најпре игра сусрет у Загребу, а потом у Новом Саду, али је, недуго потом, његов страх постао још већи, па је Загреб остао место првог дуела, а реванш је пребацио у - Београд. И то не у време у којем је било уобичајено да се финале Купа игра, већ смо у главном граду домаћини били тек 22. децембра.
Сећања су наставила да навиру, па је уследио наставак приче.
- У Загребу смо изгубили 0:2, а када је на ред дошао реванш, памтим добро, у Београду је владала велика и јака зима. То нам никако није одговарало, јер били смо исувише лагани, а терен је био прекривен ледом и изузетно клизав. Против Динама и временских (не)прилика нисмо могли, па смо и у другом сусрету поражени истим резултатом.
И поред бројних повреда које су му биле верни сапутник током већег дела каријере, Драгић Живковић је дуго трајао у фудбалу. Играо је активно до 40. године, а на питање када је последњи пут наступио, одговорио је:
- Било је то у Илоку, у данашњој Хрватској, 1998. године. Ветерани Војводине играли су утакмицу са тамошњим вршњацима, а ја сам тада већ напунио 70 година .
Осврнуо се и на 1952. годину, када је једно време провео у Партизану.
- Нисам био позиван у државни тим и, уз помоћ једног официра, без позива сам отишао у Партизан. То је била година када су одржане Олимпијске игре у Хелсинкију, а разболео се Ђајић који је у халф линији државног тима играо с Чајковским. Један новинар је написао да бих ја био најбоље решење да заменим Ђајића, али, по ондашњим прописима, нисам могао за Београђане да наступим шест месеци и пропала ми је прилика да обучем дрес репрезентације. Штавише, нисам никада наступио ни за Партизан у званичном сусрету, што је искористила Војводина и вратио сам се у Нови Сад. Нажалост, тада су почеле да ме муче повреде, баш као и Рајкова. Он је, међутим, био страшно упоран и вратио се у пређашње стање, а ја се практично никад више у потпуности нисам опоравио.
Последњу утакмицу за новосадски тим одиграо је у Будимпешти против славног Ферехнцвароша, када су црвено-бели победили 2:0.
- То је био резултат вредан пажње, јер је мађарски клуб преводио репрезентативац Фењвеши. Убрзо сам напустио Војводину, а онда ме је тадашњи тренер Хајдука из Куле Едо Плац замолио да дођем и помогнем овом клубу да уђе у Другу лигу. Имао сам тада веспу и сећам се да смо Едо и ја три пута недељно на њој путовали на тренинге из Новог Сада у Кулу. Нисмо успели да остваримо жеље и страшно сам се разочарао, вративши се кући. Е, онда ми је Ференц Арок помогао да одем у Аустралију и у тој далекој земљи активно сам играо до своје 40. године. И не само то, остао сам тамо пуних 27 година, радећи сваки посао који ми је доносио зараду – испричао је Драгић Живковић.
Александар Предојевић
Фото: А. П., Лична архива
