Где је и шта ради Нађа Хигл? На данашњи дан 2009. освојила је златну медаљу

Лети време. Пролазе године… Од једног од највећих успеха не само панчевачког већ и српског спорта протекло је четрнаест година! Али прави, истински шампиони остају то заувек. И никада неће бити заборављени.
н
Фото: Приватна архива

За Рим кажу да је Вечни град. И јесте. Остаће нам у вечном сећању. И треба. У том граду је Панчевка, најбоља пливачица у Србији, Нађа Хигл, учинила нешто велико, највеће што се може. Постала је првак света у дисциплини 200 метара прсно.

Тог 31. јула сада већ давне 2009. године, око 19 сати, сви истински поклоници спорта у нашој земљи били су приковани за ТВ екране.

На програму је био старт финалне трке на 200 метара прсно у женској конкуренцији. А онда су на базен „Форо италико” почеле да излазе „аждаје” попут Канађанке Анамеј Пирс, Аустријанке Мирне Јукић, Јапанке Тамуре Нанаке, Американке Ребеке Сони… Видело се да све оне „воле” камеру, јер су одважно махале сниматељима и поздрављале свет. А међу њима, у стази број два, с белом капицом и сада већ најпрепознатљивијим пегицама на свету – наша Нађа Хигл.

Скромно је, као и увек, седећи на стартном блоку, помало и стидљиво махнула на представљању… А после само два минута, 21 секунде и 62 стотинке та иста Нађа Хигл постала је најбоља пливачица на свету.

– Нађа Хигл иде ка медаљи! Боже да ли је могуће? Стаза број два, Нађа Хигл осваја златооо! Чудо над чудима се догодило! Браво, Нађа, слави Панчево! Нађа Хигл 2:21,69. Не само први пут у финалу светског шампионата… ово је јача медаља од оне Милорада Чавића… Људи моји, да ли је ово могуће? Нађа, свака ти част, девојчице… Верујте ми, тридесет година радим овај посао и желео сам изнад свега да ова сјајна девојчица освоји бар бронзу, али ово чудо од детета коме су у априлу рекли: „Нема места за тебе”…, где бре нема, па планета је мала за њу – овако је легендарни спортски коментатор Душко Кораћ испратио тренутак када је Нађа шокирала планету и својим усхићеним реченицама многима покрај малих екрана изазвао сузе…

Од тог дана прошло је још мало па тачно четрнаест година. Нађа Хигл, сада и Бохаревић, не живи више у Панчеву. Одлучила је да се с породицом пресели у Словенију.

Фото: Приватна архива

Али шампиони се не заборављају. Позвали смо Нађу, а она је радо прихватила да Панчевкама и Панчевцима пренесе утиске о животу у тој земљи.

– У јуну су биле тачно две године откако смо у Словенији. Живимо у Љубљани. Деца су одмах прве године кренула у школу, Михајло у први разред (то је код нас забавиште/предшколско), а Драган одмах у други разред (то је код нас први разред). Завршили су још једну школску годину и одлично им иде. Језик говоре већ много боље него ја, јер су сваки дан с другарима у школи – почиње причу Нађа.

Није било лако преломити, није било свеједно окренути нову страницу живота и отићи, али како сада ствари стоје – вредело је.

- На тај корак, да одемо из земље, одлучили смо се јер ми се чинило као да се све време борим с ветрењачама. Супруг Милан је као ИТ инжењер могао било где да ради, али ја сам, нажалост, увек имала проблеме. Зато смо, делом због мог психичког и физичког здравља, а највише због здравог одрастања наше деце, одлучили да то буде Словенија. Није ишло уопште као подмазано, јер смо најпре, због пандемије, чекали Миланове папире доста дуго, а чим их је он добио, сви смо се упутили у Љубљану. Папире за децу и моје папире чекали смо јако дуго и, нажалост, дуго времена смо били без редовног здравственог осигурања, имали смо само оно приватно, које није покривало лечење моје болести и редовне терапије, те смо због тога прве године путовали једном месечно назад у Србију како бих добила терапију. То се прошле године променило и успели смо да средимо да овде у Љубљани примам редовне терапије – наставља причу најбоља српска пливачица.

- Каже наш народ, сваки почетак је тежак. Нађи, Милану и њиховим синовима није било лако на почетку, али сада је све другачије.

- Ништа од тога нас није демотивисало, јер смо имали циљ. Почели смо да живимо у дивној земљи, деца су почела да иду у дивну основну школу, Милан ради у дивном колективу… Ја, нажалост, нисам почела да радим још увек. Било је неких преговора за један пливачки клуб, али се због одуговлачења око радне визе то прекинуло. Нисам посустала, па сам уз подршку мени драгих људи одлучила да се упишем на студијски програм психотерапеутске пропедевтике, како бих стекла услов да се упишем на едукацију из интегративне психотерапије.

Много је година прошло од завршетка мојих мастер-студија, па је било тешко завртети се опет у том колу. Студирам на словеначком језику и до сада сам успела да положим све испите. Паралелно сам кренула и на едукацију из интегративне гешталт психотерапије у Загребу и томе сам потпуно посвећена. Овде смо наишли на дивне људе, брзо смо се уклопили у друштво, а што је најважније, наша деца су се релативно брзо снашла. Иако је било много компликација и ствари на које нисмо рачунали, ни у једном моменту се нисмо покајали. Буди нас цвркут птица, деца су супер; док су у продуженом боравку, имају разне активности. Прошле године су ишли на џудо и кошарку, ове године су то кошарка и фудбал. Драган је у склопу трећег разреда имао две недеље пливање, сваки дан су у току школе ишли на течај пливања. Не форсирам их да иду на пливање, битно ми је да су активни и да желе да се баве спортом. Шта год да изаберу, па чак и ако то касније буде пливање, супруг и ја ћемо им бити највећи ослонац и подршка. Битније ми је да се науче правим вредностима. Да буду добре особе, да пазе да не учине да се неко други због њих осети лоше, да буду пријатељи који ће подржавати друга тако да га не подстичу да се сукобљава с другима, него да га умире, да пруже руку оном ко падне, да се не подсмехују… Вредности су то које много значе – с дозом поноса у гласу и јасним одлукама у себи говори Нађа.

Фото: Приватна архива

После две године Словенија се показала као пун погодак.

- Па да, осим тог административног дела који је био доста успорен, ниједан други минус немамо. Сви мисле да је најлакше отићи, али није тако. Напротив. Јако је тешко отићи из своје земље, свог града, од људи, родитеља и пријатеља, односа које си цео живот градио… Али другог избора није било. Ипак, и овај одлазак нам је показао да смо заиста окружени правим пријатељима и доказао да нам даљина не може ништа. Захваљујући овој модерној технологији не стигне ни да нас ухвати носталгија, јер се и чујемо и видимо са свима. Што се тиче људи овде, Словенци су доста активни и сваки слободан тренутак проводе у природи. Ми полако улазимо у корак с њима, те с децом обилазимо брда, планине, језера, приморје… Словенија је рај, једна мала, предивна земља с нетакнутом природом и чистим ваздухом. Посебно ме је одушевило то колико су улице чисте и што на улицама нема напуштених животиња, као и то колико су људи отворени и увек спремни да помогну – преноси Нађа утиске из Љубљане и околине.

(Панчевац)

EUR/RSD 117.1154
Најновије вести