Каратиста Марко Ђурђић се са такмичења не враћа без медаље

Петнаестогодишњи Марко Ђурђић ученик је осмог разреда Основне школе „Милош Црњански“ у Жабљу и освајач је готово 200 медаља у каратеу.
Marko Djurdjiic (1
Фото: Марко Ђурђић, фото: Бојана Рашић

Одрастао је у Жабљу, где и данас живи, а тренира у Карате клубу „Борац 021“ у Шајкашу. Млади спортиста тренира карате од шесте године. У забавишту је то била дечја игра, потом је прешао у клуб у Будисаву, а сада већ шест година тренира у Шајкашу, где ниже успех за успехом.

Каже да је понекад можда мало напорно путовати безмало свако вече, али ни у једном тренутку није пожелео да буде другачије.

-Увек је вредело трудити се, као што вреди и дан данас. У Шајкашу ми је одлично, тренинзи добро напредују, готово свако вече тренирам, спремамо се сад за Куп Србије. Тренинг се не пропушта, пауза је само за Божић и за Ускрс и понекад ако уграбимо мало времена за кратко летовање. Нема паузе ни преко распуста, а тренер Саша Савић, који путује из Новог Сада, некад долази и два пута дневно у Шајкаш, кад је пред нама неко важно такмичење. Много је посвећен, зна како да приступи сваком од нас, а ми живимо за тренинг - објашњава Марко Ђурђић своју љубав према овом спорту.

Родитељи су му највећа подршка, нарочито тата Станислав, који је и сам био карате репрезентативац, али ипак, Марко је сам одабрао карате.

- Сви мисле да је моја идеја била да тренира карате, међутим он је сам показао жељу. Долазио је са мном на бокс, кад сам рекреативно тренирао, и желео је да се опроба. Око годину дана је тренирао са мном, а онда је само ођедном рекао да жели карате и то је било то. Дешавало се да у Жабљу истичу то што тренира у Шајкашу, а да у Шајкашу кажу да је он дете из Жабља. А он је дете које је одрасло Жабљу, највише га воли, а опет све од себе даје и за клуб у којем тренира. Мислим да сви заједно треба да будемо поносни на успехе које остварује, нарочито на оне које осваја за Србију - наглашава Станислав Ђурђић и додаје да је желео да му син тренира у клубу који је члан Карате федерације Србије, а ова је члан Светске карате федерације како би се Маркови успеси бележили и били признати свуда. 

Фото: Марко са оцем Станиславом, фото: Бојана Рашић

Марков тата некадашњи шампион Србије

Станислав Ђурђић активно се бавио каратеом од краја 1995. до 2000. године. Након тога је тренирао рекреативно, а последње такмичење на којем је наступио било је државно првенство у Кикинди 2008. године, на којем је освојио прво место и у својој категорији и екипно, те се тако повукао у великом стилу.

- Нисам се ја дуго бавио каратеом као мој син, не волим то ни да истичем, већина мојих суграђана то ни не зна. Тако нисам хтео ни Марка да форсирам, али кад је сам показао жељу и таленат, од старта сам га подржао и увек ћу – каже Марков отац.


Млади Жабаљчанин тренутно се такмичи у дисциплини борбе, у категорији кадета, до 52 килограма, а следеће године ће бити јуниор. Остварио је много успеха, како на домаћим, тако и на међународним такмичењима. Вишеструки је првак Србије, а од 2017. године је у репрезентацији Србије, захваљујући броју медаља које је освојио. На Балканском првенству 2017. и 2019. године освојио је бронзу. Још увек није био на европском првенству, али као кадет стиче право на то, те се нада да ће ускоро донети медаљу и са европског првенства. Има плави појас, до сад због узраста није могао да полаже за браон, али га и то ускоро очекује. Успехе не може да наброји, али каже да би могао да издвоји неколико омиљених такмичења, попут Балканског првенства у Бањалуци 2019. На државном првенству је углавном освајао златне медаље, а такмичио се и у Босни, Мађарској, Турској, Словачкој... Последње такмичење је било државно првенство пре неколико недеља, где је освојио друго место и представљао је жабаљску основну школу, а та школска такмичења улазе и у бодовање за упис у средњу школу.

На питање шта му се највише допада у каратеу, тата се укључује и кроз смех каже да су то моменти кад му сви скандирају и бодре га да буде још бољи. Марко то потврђује и каже да обожава велика такмичења, кад га бодри цела репрезентација и тај му је осећај неописив. Не постоји оно што му се не допада у том спорту, а успеси које је постигао га подстичу да не може да дочека следеће такмичење.

Фото: Приватна архива

- Слободног времена немам много, а проводим га углавном са другарима или са млађом и старијом сестром. Волим и друге спортове, понекад играм фудбал, одбојку, кошарку, али највећа и једина љубав ми је карате. Што се школе тиче, највише волим математику и физику, а кад је у питању план за средњу школу, занимају ме машинство и компјутери, тако да верујем да ћу се тиме бавити у будућности - прича млади каратиста.

Тата Станислав би волео да остане и у каратеу, да му то остане љубав за цео живот, а Марко је сигуран у то.

- Докле год он воли карате, ми као родитељи смо ту увек да га подржимо и ништа нам није тешко - каже Станислав.

Један од главних Маркових циљева јесте учешће на Олимпијади. Каже да се нада да ће једног дана, уз подршку родитеља, тренера, колега из клуба и репрезентације, као и уз подршку својих суграђана, све њих учинити поносним.

Марија Рашић

EUR/RSD 117.5504
Најновије вести