Рукометна љубав из младости дошла је до пуног изражаја у месту где је овај спорт заштитни знак. Спорт и Црвенка су му постали животни сапутници са којима се даноноћно радовао и туговао све до смрти. Само му је породица, супруга Љубица и синови Вања, Горан и Марко, била испред Црвенке, а они који су га боље познавали и били смелији говорили су да су те две љубави биле приближно једнаке.
Томислав је наш најстарији дописник. Током 65 година верног извештавања из црвеначког спорта толико пута је доказао и показао колико је био одговоран, прецизан, јасан и изузетно писмен, што га је по много чему одвајало међу нашим спољним сарадницима. Био је хроничар највећих спортских успеха из Црвенке, која је између осталог 1972. године дочекала четири златна олимпијца у рукомету, био је сведок када је РК Црвенка постала победник Купа Југославије у рукомету. Хроничар је и уласка фудбалера Црвенке у Прву лигу Југославије. Чини се да је био посебно поносан када му је унука Јована постала рукометна репрезентативка Србије.
Просечност у послу и на сваком другом пољу му је била страна, животна филозофија га је стално гурала напред. Његове приче о Црвенки и спортском животу из најслађег села, биле су међу најчитанијим у “Дневнику”.
Колико је био одан “Дневнику” говори и податак да је безмало седам деценија почињао дан читајући од прве до последње стране наш лист, за који је почео да пише као 20-годишњак. За предан рад и оданост, “Дневник” га је својевремено и наградио. Сви они који су га лично знали или преко његовог писања, остали су сиромашни за човека који је без сумње обележио једно време црвеначког спорта.
Томислав Јововић сахрањен је у недељу, 22. јануара на Градском гробљу у Црвенки.
