ОД ФУДБАЛЕРА И РЕКРЕАТИВЦА ДО БРОНЗАНОГ ПАРАОЛИМПИЈЦА Шампионски пут Митра Паликуће

Није желео да буде затворен у кући. Поново се окренуо спорту. И то опет са лоптом, заправо – лоптицом. Препреке са којима се Митар Паликућа сусрео после несреће и повреде нису биле само физичке природе. Највећа борба је била у глави. Ментални тренинг за стонотениским столом у том тренутку значио је више од сваке речи подршке, рампе или улаза прилагођеног особама у колицима. Фудбалска каријера је угашена, али шампионска у параолимпијском спорту је тек почела.

„Нисам желео да будем затворен у кући.“ Та реченица данас још јаче од‌јекује, са европских и светских подијума. Када је после повреде морао да изнова гради и тело и живот, Паликућа није бирао лакши пут. Бирао је лоптицу, сто и тренинг. Не корак по корак, већ бекхенд за форхендом.
„У души сам спортиста и искрено, велики сам борац, што сам доказао кроз цео живот. Никада нисам унапред размишљао, нисам планирао да постанем параолимпијац. Једноставно, када сам се учланио у удружење у Шапцу и чуо судбине осталих људи са инвалидитетом, само сам желео да се вратим неким нормалним животним токовима. И спорт ми је то омогућио, што је најважније. Стони тенис сам почео да тренирам рекреативно, без великих снова, а онда сам од‌једном почео да проносим наше име по свету“, почиње причу Паликућа током тренинга у СЦ „Спенс“.

Година 2025. за њега је једна од најуспешнијих у каријери. Са готово сваког турнира и Светског купа враћао се са медаљом. У Словенији, на једном од најјачих турнира у сезони, поновио је успех од пре осам година – тада је после тог такмичења први пут избио на врх светске ранг-листе и три месеца држао прво место. Континуитет је потврдио и у Француској, где је стигао до медаље и заустављен је тек у полуфиналу, од олимпијског шампиона.

ПОДРШКА ФОНДАЦИЈЕ MOZZART ЗА УСПЕШНУ 2025

Крајем новембра, на Европском првенству у Шведској, освојио је две бронзане медаље, поновивши успех са претходног континенталног такмичења. Када сумира сезону, каже кратко: „Веома успешна година.“ Али иза те једноставне оцене стоје хиљаде сати рада, одрицања и менталне дисциплине. И један важан ослонац.

„Уз помоћ Фондације Mozzart, успео сам да одем на већи број турнира и припрема, што је веома важно за континуитет добрих резултата. На томе сам веома захвалан. Да би играч остао конкурентан на светском нивоу, мора да игра велики број турнира. Најбољи на свету често имају и по десет наступа годишње. У Србији је то много теже обезбедити. Управо зато је подршка оних који препознају потенцијал пресудна“.

Захваљујући том ветру у леђа, Паликућа је ове године могао да наступи на још неколико важних турнира. А у спорту, један турнир често значи и једну медаљу више – али и очување места међу најбољима на планети.

Стони тенис, како каже селектор, личи на шах. Није пресудна само техника, већ глава. У парастоном тенису, можда и више него у било ком другом спорту, победа почиње у мислима.
„Мораш да размишљаш. Као у животу. Не смеш да се опустиш. И пре свега – мораш да уживаш“, каже Паликућа.

Рођени Шапчанин данас је члан стонотениског клуба „Спин“ из Новог Сада, клуба који више од две деценије окупља врхунске играче и постао је база репрезентативаца. Када је Митар на тренингу, нема ниједног слободног стола. Сви су ту, да осете шампионску ауру. Његове медаље нису само личне – оне су позив другима да покушају.

„Скоро 20 година сам у стоном тенису, пре 15 година сам дошао у Нови Сад. У СЦ ’Спенс’ имам фантастичне услове. Све је прилагођено особама са инвалидитетом. Не само за стони тенис, него и за многе друге спортове. Створили смо одличну базу, наше је само да долазимо на тренинге.“
Паликућа је већ годинама међу четири најбоља играча на светској ранг-листи, а два пута је био и први на свету. Са европских првенстава има бронзе и сребра, са светских и Параолимпијских игара наставља да ниже медаље.

Ако га здравље послужи, пред њим је још један олимпијски циклус. А можда и више од тога.
„Корак по корак. Треба се прво квалификовати. Сваке године је велико такмичење и, као што смо рекли, најважније је отићи на што више турнира, а за то су потребна велика средства. Али циљ јесте квалификовати се за Лос Анђелес“, закључује Паликућа.

Та смиреност можда је његова највећа снага. Не размишља унапред о слави. Размишља о следећем тренингу. О следећем поену. О следећем потезу.

За некога ко није желео да остане затворен између четири зида, већ константно јури нека од три места на подијуму – границе више не постоје.

СЕЛЕКТОР КЕСЛЕР: ОН ЈЕ НОВАК У ИНВАЛИДСКОМ СТОНОМ ТЕНИСУ

Интервју са Паликућом је био заказан баш у време када је Новак Ђоковић играо меч на Аустралијан опену, па је селектор Златко Кеслер направио једну паралелу.

„Ево Новак Ђоковић, не знам који је резултат тренутно, у 38. години игра полуфинале са доста млађим противником. У фудбалу играју до 40. године. А, ово је ипак стони тенис, много важнија је техника. Овде је 30 одсто снаге, 70 технике, а у великом тенису обрнуто. Тако да, ако га здравље послужи, Митар може да изгура још један олимпијски циклус, али ја мислим да може да игра и после тога. Већ годинама је међу четири најбоља на светској ранг-листи. Он је у инвалидском стоном тенису исто што и Ђоковић у тенису“.