Олимпијски шампион из Сиднеја 2000. године у интервјуу за Танјуг причао је како је поднео 28 дана карантина, шта саветује спортистима када им се "сруши сан" о наступу на Олимпијским играма, како је организовао камп за децу у Сокобањи у условима пандемије и како, као секретар Спортске комисије ФИВБ помаже одбојкашима широм света....
"Када су уведене ванредне мере 15. марта био сам у Хрватској и после сам 28 дана провео у карантину. Знам шта сам пролазио, упознао сам поближе коначно моју породицу (смех, прим.аут), али је то ритам и режим који је катастрофалан, али неопходан да бисмо схватили где и како живимо. Опет, са друге стране ви када сте спортиста и када сте у режиму, то је и начин живота. Ово није први пут да се одлажу ОИ у Јапану, такође су биле одложене 1940. и ево сада 80 година после опет. Питање је да ли ће уопште да буду одржане, ја искрено мислим да неће", каже Грбић.
Питање је да ли ће се моћи испунити услови који се постављају, да ли ће бити вакцине, да ли ће спортисти доћи спремни, такође, Јапану се ставља озбиљно бреме да ли желе да организују такмичење на коме неће бити постигнути врхунски резултати, сматра Грбић.
"То ће још све да се види, али генерално, спремати се четири године, а онда се деси нешто овако што потпуно поремети ваш циљ и ви се нађете на "ролеркостеру емоција", као што Чаба Силађи рече на дан када је требало да радите нешто негде, а ви сте миљама далеко. Није свеједно, зато што код спортиста та периодизација, темпирање форме, подређивање свега циљу, тренирање са циљем да се у датом тренутку будете најбољи. Ми спортисти знамо колико је тешко".
Корона је нова реалност, истиче Грбић, коју ми морамо да прихватимо, живимо са њом, па колико год неке ствари биле тешке, попут рецимо спортских догађаја без публике.
"Кад смо играли за репрезентацију наравно да је публика била та која нас је носила, ту нема приче. Играли смо утакмице пред 10, 15, 16, 20 и кусур хиљада, где не можете да чујете један другога и да се дерете свом снагом. Спорт без публике нема исту драж, немој да се лажемо, али опет са друге стране мислим да људимо не треба да склањамо осећај уживања спорта, спортиста у сваком случају мора да се фокусира на оно што је његов посао, то се подразумева".
Како каже, ова нова ситуација се на неки начин подудара са атмосфером на утакмицама у Модени, док је играо у Италији.
"Тамо је 5.000 људи увек певало једну те исту песму са циљем да ме испровоцира, а ја једноставно нисам видео, ни чуо ништа и био сам фокусиран само на оно што треба да радим. Тешко јесте, у сваком случају, али мислим да је то реалност коју морамо да прихватимо, једноставно је тако. Како је за друге, тако и за нас. Корона је нешто са чиме морамо да научимо да живимо, да се понашамо одговорно и да у складу са оним шта су поруке, лична одговорност, на основу тога се понашамо. Кроз мој камп је ове године за три недеље прошло 305 деце, 78 тренера и пратећег особља, имали смо "нула каузаулитета", деца из 36 земаља, кад то организујете како треба, онда су мале могућности да ће се десити нешто лоше. Шта хоћу да кажем, свако уколико жели да организује ствари, уколико је циљ здравље и има свест осталих око себе, мислим да то може да функционише".
Камп Вање Грбића одржан је у Сокобањи, а прекинут је у тренутку када је у том граду проглашена ванредна ситуација.
"Ове године смо проширили концепт, на основу резултата деце које смо добили ортопедско-моторицким мерењем, направили смо индивидуалне програме, тако да су деца у уводном делу тренинга радили оно што је битно за здравље, а после игра кроз техничке елементе, обавезан базен, ритмичност дисања. Био бих срећан да ови што покушавају да ме ископирају копирају суштински кроз развој деце, као особа, а не само у циљу стицања новца. Радили смо у отежаним условима, маска је била обавезна практично у свим тренуцима, осим када децу једу, тренирају и када су у соби. Тренери су се брже умарали и деца, али наша заједничка жеља била је да успемо".
Грбић додаје да су у прве три недеље били практично једини у Сокобањи са маскама, али временом је дошло до ванредне ситуације.
"Нажалост само мој камп је је зауставио са радом, једини који је рекао не, зато што су услови и начин на који би требало да се ради са децом били неизводљиви. Остало, не желим да коментаришем, али мени је најважније да смо добили позитивне критике и да је велики број оних који нису дошли зажалило. Сачекаћемо да видимо какав ће бити почетак школске године, у ком ритму ће се кренути, да ли ће бити онлајн. Сада озбиљно размишљам да отворимо школу током целе године, не само у Београду, него и у целој Србији и региону. Кроз ове четири године колико водим камп сам приметио колико "шарлатана" ради у спорту, а да није свесно на који начин може озбиљно да утиче на здравље деце. Родитељи наравно крећу са позиције да хоће да помогну деци, да их склоне са улице, а не схватају да из једног "зла" децу шаљу у друго".
Према његовим речима, рад на кампу је потпуно отворен, све иде онлајн и зато је имао много захтева од тренера да прате све, јер се плаше да ураде исто.
"Најважније је да урадимо све и помогнемо деци да нешто направе од свог живота, како да стасају, постану позитивни субјекти сутрашњег друштва. У томе је суштина, спорт не треба да буде циљ сам по себи већ средство којим се долази до циља. И ту је нажалост дошло до велике замене теза. Размишљамо и о зимском кампу и врло је вероватно да ћемо јако брзо изаћи са понудама за наставак".
Грбић је ангажован и у Светској одбојкашкој федерацији ФИВБ, а сада је искористио позиције да заједно са још групом људи обезбеди помоћ за играче који су у тешкој ситуацији због прекида сезоне.
"У ФИВБ сам 14 година, прво сам био задужен за развојне пројекте, а након тога сам преузео секретарску палицу у Спортској комисији, где смо се трудили да дамо позитиван поглед на позицију играча. Успели смо да формирамо фонд ФИВБ окренут у потпуности играчима. Шта би то значило сада када велики број играца, нарочито одбојке на песку нема апсолутно никаква примања, као и један добар део играча "индор" одбојке. Истакли смо критеријеме по којима играчи могу да се пријаве за помоћ, да ли ће она бити у смислу базичних потреба, медицинских, коучинга или било чега. Имамо преко 200 апликаната, којима ће бити расподељено 600.000 евра, пријавили су се и неки наши играчи, на моје инсистирање и пропуруку, с обзиорм да знам у каквој су ситуацији, пре свега мислим на Басту и Коларића, знам јер су моја деца, Лазар је био повреден. Ако сам већ тамо и могу да помогнем то је нормално, то је ођекнуло јако позитивно. Коначно се чуо глас играча и то је најважније, друга ствар је правни део заштите играча, везано за неисплаћене уговоре, медицинску заштиту, едукације, платформе итд".
За крај, као амбасадор Специјалне олимпијаде Грбић је истакао да му је жао што због короне није одржан Семинар Европа-Азија током његовог кампа у Сокобањи.
"Семинар је требало да се одржи у септембру, али је централа Специјалне олимпијада са седиштем у Вашингтону донела долуку да током короне нема никакву активност, с обзиром да је процењено да је велика опасност и тај семинар је отказан. Око 220 деце из 12 земаља плус Србија, требало је да буду укључено. У ствари, то је само одложено до следеће године. Управо интеракција између деце са интелектуалном ометеношци и деце из масовне популације јесте оно што је дало квалитет. Ми смо две последње године на кампу имали такву врсту активности, мерења, тестирања, да видимо које су разлике и нећете веровати да су разлике минималне што се тиче саме моторике и ортопедије, а највећа разлика је у методици рада јер њима треба много више самопоуздања, односно већи је број понављања и охрабрења, него деци из масовне популације. Али, ако дође до заједничких активности у нехомогеним групама то је оно што даје фантастичан квалитет. деца виде колико је њима стало да буду ту и покажу колико могу. Прошле године смо имали дечака, Ћосу из Врања, који је био апсолутно откровење кампа, херој од утакмице коју смо одиграли на дан Специјалне олимпијаде. Очекују нас Светске игре у Берллину тек 2023. и ка томе се наравно иде", закључио је Владимир Грбић.
