Од девет кола, наше шахисткиње су осам пута играле са неком од 10 репрезентација са највишим рејтингом на турниру, а ипак су до последњег кола биле у озбиљној конкуренцији за освајање неке од медаља.
Женски велемајстор Јована Ерић (31) је стандардни члан нашег националног тима. Двострука шампионка Србије (2011. и 2021. године) је рођена у Лозници. Древну игру је научила од оца и брата. Одличја која је освојила у кадетској, омладинској и јуниорској конкуренцији, на домаћим и међународним такмичењима, тешко је побројати.
На Универзитету у Београду је завршила мастер студије. Током студијских дана је представљала Универзитет на Универзијадама. На овим такмичењима је дошла до бронзане појединачне медаље, а заједно са колегиницом из репрезентације женским интермајстором Аделом Великић до злата у екипној конкуренцији. Такође, освојила је и титулу првака Србије у екипној конкуренцији 2021. године са Сирмиумом из Сремске Митровице, за који и данас наступа. Од војвођанских клубова бранила је боје и Југовића из Каћа.
Неколико пута сте истакли да на шах гледате као на уметност. Шта вам је у њему најлепше? Шта сматрате да је разлог због ког сте остали у древној игри?
– На шах сам увек гледала као на уметност пре свега због лепоте шаховских комбинација, као и фантастичних позиционих достигнућа. Иако званичне турнире играм од девете године и даље шаховска игра остаје довољно сложена да ме задржи у свом окриљу. Шах ми је доста тога пружио, како на личном и професионалном развоју, тако и кроз могућност честих путовања од најранијег узраста и упознавања других култура и нација. Сматрам да је управо моје стално присуство у шаховској арени један од начина да му се одужим.
Како се припремате за велика такмичења?
– У последње време сам доста пажње поклањала сређивању свог репертоара, јер у данашње време шах се доста убрзао и теорија је доста узнапредовала. Покушавам да постанем универзална играчица тако да доста пажње посвећујем раду на стратегији, иако су ми динамика и комбинаторика природно јаче стране. Волим да детаљно анализирам своје партије, као и партије врхунских играча за које сматрам да би ми користиле у даљем усавршавању.
Како бисте упоредили стање у српском шаху када сте почињали у односу на данашњу ситуацију?
– Тада је све изгледало доста другачије. Углавном се радило из старих књига, док сам први лаптоп добила са 14 година и тада су програми за анализу били доста слабији од садашњих, али су и те како били од помоћи. Атмосфера у Шаховском савезу Србије је била хронично лоша и апатична, и није се стварало погодно тло за раст и развој младих шахиста. И сами људи који су тамо радили су стално понављали исту мантру - да се од шаха не може живети и да је боље завршавати факултет и тражити „нормалан“ посао. На тему подмлађивања репрезентације и пружања шансе младима се негативно гледало, што сам видела и на свом примеру. У том домену данас је ситуација доста боља, мада се може рећи да се и ту некад иде у други екстрем. Нова гарнитура људи у Савезу је свакако помогла да се сада ситуација знатно поправи.
Као и већина најбољих српских шахисткиња ви сте високо образована особа, што је реткост у мушкој конкуренцији. Шта мислите да је разлог томе?
– То је проблем друштвене природе. Жене се боре и даље са нормама које су им наметнуте из давних времена, са позитивном новином да сада могу слободно да се образују и раде. Са друге стране, и даље се усмеравамо на улоге које се сматрају прикладнијим за наш пол, па тако улога жене као професионалног шахисте није довољно примамљива за средину у којој живимо. Мушкарци имају ту привилегију да могу слободно да се фокусирају на једну ствар која им је од значаја, био то шах или каријера у некој другој области, без додатних социјалних притисака у другим областима живота, што опет са женама није случај.
Стандардна сте репрезентативка Србије. Женска селекција је била врло близу медаље и направила је фантастичан резултат на Европском првенству у Будви. Какви су ваши утисци са тог такмичења и о сарадњи са новом селекторком Алисом Марић?
– Женска репрезентација је играла против осам од десет најбољих репрезентација на турниру, па је тим и остварени успех много већи, иако је у нашем тиму дошло до смањења просечног тимског рејтинга пре овог такмичења, па наша стартна позиција није била реална. Први пут након доста година дошле смо у ситуацију да играмо за медаљу у последњем колу, тако да је овај састав и те како способан за велике домете. Још је наша бивша селекторка, женски велемајстор Ирина Чолушкина, веровала да управо овај тим може да дође до медаље на међународној сцени, уз много више рада и посвећености том заједничком циљу. Са новом селекторком, Алисом, смо имале одличну сарадњу, и веома добро смо сви функционисали као тим.
Какво је ваше мишљење о свеприсутној појави варања у шаху и како га искоренити?
– Један од разлога зашто не играм шах онлајн јесте управо због тога што се јако често вара преко мреже, и зато што ми онлајн играње квари здраву логику када треба да наступам на озбиљним такмичењима. Углавном наступам на међународним турнирима где већ постоје мере против варања у виду металних детектора, забране уношења електронских уређаја, и кашњења преноса партија од 15 минута. Када се те мере спроводе како треба верујем да варање може да се смањи на минимум, али су проблем, на пример, велики опени где се не пролази никаква контрола. Сећам се да сам прошле године играла један опен турнир где сам у тоалету који је требало да буде резервисан само за играче, налетела на мајку једног учесника која је причала телефоном. Бизарна ситуација која је недопустива, али се заправо среће чешће него што би се мислило.
Стефан Костић
