То је само нови корак у његовој, свакако, импозантној шаховској каријери. Поред суђења на највећим светским такмичењима, Баралић је у априлу био и главни судија на Мечу за титулу првака света, између велемајстора Динга Лирена и Јана Непомњашчија.
Можете ли нам рећи нешто о вашим шаховским почецима? Како се јавила љубав за древну игру?
– Иако сам у то време имао непуне две године, могу слободно рећи да је Врњачка Бања место где је почела моја прича са шахом и да је тај град и дан данас моја омиљена шаховска дестинација у Србији. Са родитељима сам шетао прелепим парком Врњачке Бање у коме су се неретко могли видети људи како играју шах. Тешко ме је било одвојити од табле и епилог свега је да сам истог дана добио прву шаховску таблу која се и дан данас налази у породичној кући у Гучи. На школским такмичењима учествовао сам и пре поласка у школу. У периоду школовања учествовао сам на неколико републичких такмичења, а у то време она су била квалификациона. Морало се проћи неколико нивоа, школски, општински и регионални. Прве званичне партије за клуб одиграо сам на омладинској табли за ШК „Младост“ из Лучана (Друга лига западне Србије) чији сам члан био све до одласка на студије.
Како сте решили да почнете да се бавите суђењем, шаховском организацијом и другим стварима које радите за шах, а које су мимо табле на 64 поља?
– Десило се да је неколико нас који смо играли лиге за своје клубове истовремено дошло да студира у Београд. Одмах смо се прикључили ШК „Студентски град“ са Новог Београда који нам је постао шаховска оаза. И поред тога што сам на свом првом појединачном турниру у Београду освојио титулу мајсторског кандидата, знао сам да ће се моја шаховска будућност више везивати за организацију и суђења. Некако у исто време дошло је до смене генерација у Студентском граду, а традиција је била да је студент увек био председник клуба и на наговор пријатеља сам прихватио да обављам ту функцију. Судијска каријера је кренула упоредо, 1997. године сам похађао семинар за клупског судију који је организовао Шаховски савез Београда. Након тога су у распонима од једне до три године уследили семинари за регионалног, републичког и савезног судију. Веома важна ствар у мом судијском развоју, а која ми је неизмерно значила у каснијој каријери, је прилика коју сам имао да учим од судијских легенди са наших простора, као што су Пељин, Рајачић, Ивковић, Жарић... Могу са поносом да кажем да сам један од последњих изданака старе југословенске судијске школе.
Пошто радите и на факултету, како успевате да организујете време и да све постигнете?
– Запослен сам у Заводу за унапређивање образовања и васпитања Републике Србије. Наравно, уз добру организацију и планирање, са подршком од стране руководиоца Завода и породице, могуће је постићи све што је унапред зацртано. Веома је важно да планови и циљеви буду на реалним основама. Први директор Завода је био проф. др Љубомир Протић за време чијег мандата је шах први пут у историји постао образовни предмет у основним школама у Србији. Садашњи директор Завода је др Златко Грушановић који је, такође велики љубитељ шаха и на челу са њим Завод је поново шаховски активан и поново решава питање шаха у школама у Србији. Стварно сам неизмерно захвалан свим директорима Завода на подршци и разумевању.
Пропутовали сте много земаља света. Како бисте упоредили шаховске школе у Србији и у иностранству?
– Имао сам прилике да посетим неколико шаховских академија, школа и центара у великом броју водећих шаховских сила света и заиста сам био одушевљен организацијом, посвећеношћу и радом са децом. Код нас тренутно не постоји национални систем школовања младих шахиста. Све је базирано на индивидуалном раду тренера и понеког шаховског клуба. У позадини свега стоје углавном родитељи са својом несебичном подршком. Искрено верујем да ће тренутно руководство Шаховског савеза Србије из корена убрзо променити ово стање и да ћемо добити шаховску академију ШСС као темељ за будуће резултате свих националних селекција. Оптимиста сам.
Један сте од главних бораца за повратак шаха у школе. Да ли сте задовољни до сада постигнутим, и који су следећи кораци?
– Прича се опет враћа на Завод за унапређивање образовања и васпитања, али овога пута појачана и са Шаховским савезом Србије. Шаховски савез Србије је недавно промовисао пројекат враћања шаха у школе, а некако истовремено Завод је радио на писању планова и програма за шах као слободну наставну активност. Са задовољством могу да потврдим да су све снаге сада удружене и да се ради на остваривању заједничког циља - да шах добије место у школама који му по значају припада, а све ради интереса наше деце и њиховог правилног развоја. Велику подршку имамо и од ФИДЕ и Комисије за образовање што само појачава наше шансе за успех.
Да ли мислите да Србија има довољно квалитетних шаховских арбитара и да ли би се нешто могло поправити у том сегменту?
– Србија спада у групу држава са највећим бројем судија. Већина њих су међународне судије. Међутим, само мали број њих има међународно искуство. Ситуација у српском шаху до пре две, три године је била јако лоша. Није било планског рада са младим судијама, правилници су застарели, напредовање није било базирано на квалитету... част изузецима којих има. Ново руководство ШСС чини све да оживи све аспекте шаховског живота па и судијску организацију. Први корак је начињен, припремљен је нови судијски правилник који ће уредити ову област и очекујем да ће на првој наредној седници УО ШСС он бити и усвојен. Одмах затим креће и организација семинара за различите нивое судија. Ове године је већ неколико наших судија добило позиве да суди на турнирима (светска првенства) које организује ФИДЕ што је веома битан податак повратка поверења у наше судије.
Недавно сте судили Меч за титулу шампиона планете између Динга Лирена и Јана Непомњашчија, што је изузетна част. Како бисте описали то искуство?
– Суђење Меча за титулу првака света предствља прво једно велико признање за сваког судију. Заиста, једно велико лично признање мени, али и српском шаху. Ако овоме додамо податак да су се прво учесници усагласили о избору судије меча, а онда ФИДЕ потврдила њихову одлуку, онда моје именовање има много јачу тежину. Обавезе крећу од прве секунде након именовања за меч. Ишчитавање свих правилника, разговори и договори са организаторима око сале за игру и осталих просторија за играче, разговори са два тима и играчима, само суђење, писање извештаја, односи са медијима... Сам меч је трајао скоро месец дана, а целокупан посао бар три пута дуже.
Ваше колеге, шаховски радници, вас хвале и цене ваш професионализам. Прошле године сте последњи напустили салу за игру, по завршетку Србија опена у Новом Саду. Како бисте оценили стање у српском шаху? Какве промене планирате да уведете?
– Све моје обавезе и задатке сам извршавао на што је могуће вишем нивоу. Да ли је то такмичење у вртићима или Меч за првака света у шаху, приступ је исти. Максимални професионализам и приступ, много рада и вежбе води до врхунских резултата. Истина је да скоро увек салу напуштам последњи, када се сви реквизити прикупе и сала врати у првобитно стање и преда домаћинима. Сати и сати утрошеног времена са максималним и коректним приступом углавном дају резултат. Стање у српском шаху? Дефинитивно могу рећи да нисмо на прекретници и да се већ увелико пењемо узлазном линијом. Захваљујући агилном раду и максималној посвећености председника Шаховског савеза Србије Драгана Лазића, финансијска ситуација која је увек била проблем је доста боља, али далеко од стабилне, систем рада и вредновања се увелико назире и већ je препознатљив, играчки кадар је ојачан сплетом околности (врхунски велемајстори Сарана и Предке су на српкој листи), почели су да пристижу и врхунски резултати са такмичења, Инђић је освојио неколико опена у иностранству, Сарана је победио на е-спорт Олимпијади, Теодора Ињац је остварила најбољи пласман на рејтинг листи било ког српског шахисте... У току је припрема документације за реновирање просторија ШСС, и оно што је најважније, држава и спонзори су препознали досадашњи рад, труд и жељу и почели су да препознају шах као спортску дисциплину која заслужује више пажње. Исти случај је и са медијима. Тренутно недостаје један велики успех који би и више медија укључио јер без њихове подршке сви успеси остају незабележени и непознати јавности.
Србија је била домаћин шаховске Олимпијаде пре 33 године у новосадском Спенсу. ЕКСПО 2027 ће се одиграти у Београду. Да ли је то најава кандидатуре Србије за домаћина Олимпијаде 2028?
– Да! Одмах након обајвљивања вести да ће Београд организовати ЕКСПО 2027, ШСС је брзопотезно реаговао и одржани су састанци са ФИДЕ и контактирани су надлежни државни органи са предлогом организације 47. шаховске олимпијаде у Београду 2028. године. Да ли ће до тога доћи или не, још је рано говорити. За ту годину постоји доста јаких кандидата, али ако се појави Београд и Србија, држава која има богату шаховску историју, која се крупним корацима враћа у сам врх светског шаха, плус комплетно спремна инфраструктура после ЕКСПО 2027, са правом можемо бити оптимисти.
Који су следећи значајни турнири који ће се одиграти у Србији?
– У текућој години из календара такмичења ШСС је преостало да се организују Прве лиге Србије, као и Првенство Србије за ветеране. Затим нас очекују учешће репрезентације на Екипном првенству Европе. Следеће године смо домаћини Европског клупског купа на ком очекујемо око 100 најјачих европских екипа и око 700 играча. Такмичење ће се одржати у јесен 2024. године у Врњачкој Бањи. Наравно, ту је и Србија опен 2024 као већ јако познат турнир у светским оквирима. Могуће је и да уследи неко организационо изненађење. Да останемо мало и загонетни...
Имате ли поруку за младе шахисте и шахисткиње?
– Моја порука деци, а и одраслима, без обзира да ли су још или нису овладали чарима ове прелепе древне игре, је да што више играју шах уживо, не преко интернета, да се друже, да поштују један другог и да уживају у ономе што им шах пружа. Сигурно је да ће им користи у даљем школовању и раду. Шах је моћно образовно и васпитно средство. Надам се да ћемо се сви ускоро радовати успесима српских шахиста на највећим светским турнирима.
Стефан Костић
