Уз њих, на клупи је, уз Стевановића, био и тренер Дарко Билић.
Пајковић и Брешћански стандардни су првотимци црвено-белих, који су већ дуго познати као прави расадник талената.
- Наставлили смо низ освајања медаља. Трудили смо се да осветламо образ нашег ватерпола освајањем одличја, пошто подмлађени сениорски састав није успео овог лета да освоји медаљу. Сада смо се вратили у клуб и настављамо да радимо јако, јер су пред нама нови изазови - рекао је Пајковић.
Богдан Брешћански се надовезао на рамишљања свог саиграча.
- Веома сам задовољан резултатима оствареним овог лета на репрезентативном нивоу. Можда смо могли да победимо и у финалу СП у Београду, али је свакако сјајно лето остало за нама. Спремали смо се дуго и били заједно више од три месеца. Репрезентацији Србије амбиције су увек највише и на сваком такмичењу идемо на злато. Успели смо у Подгорици да изнендимо све, у Београду смо несрећно изгубили, али то нам је мотив за даљи рад, па да освојимо на светском следеће године злато.
Као најтеже такмичење и Пајковић и Брешћански апострофирају Светско првенство, јер је пред домаћом публиком притисак био велики.
- Било нам је веома тешко када смо у финалу изгубили на петерце од Мађарске. Додуше, не гледамо на то као на дебакл, већ као на полазну станицу за још јачи рад, већу мотивацију, залагање и дисциплину. Надамо се да ћемо и следеће године наставити низ освајања одличја, јер смо, као најмлађа екипа на ЕП за 2003. годиште, показали да можемо много - истакао је Пајковић.
Брешћански је на ове Петрове речи додао:
- Психички је сигурно најтеже било у Београду. Већина играча који су били на припремама су рођени 2004. године и планирали смо да нам то такмичење буде круна. Након што смо прошле године освојили Европско првенство, желели смо да узмемо и светску титулу. Ипак, физички је теже било у Подгорици, јер је то било такмичење за годину дана старије играче. Они су јачи, а та година није мало у млађим категоријама. Тамо је било много „густих” утакмица.
Петар је наставио традицију одличних репрезентативних чувара мреже који долазе из Новог Сада и у будућности би могао да крене стазом Слободана Сора, Гојка Пјетловића и Бранислава Митровића.
- Надам се да ћу једнога дана бранити и гол сениорске репрезентације, али тренутно ми је приоритет јуниорска селекција. У сениорској, још увек има старијих и искуснијих, али зато верујем да за клуб могу нешто више да урадим - размиш Пајковић.
Богдан игра на позицији на којој је Србија увек имала одличне играче, а сви се још увек сећамо последњих великана - Душка Пијетловића и Слободана Никића, најбољих центара света у једном тренутку.
- Ми, центри, напорно радимо да достигнемо звезде на нашој позицији, као и да достигнемо „маркере” које су поставили Душко и Слободан. Има доста времена за напредак, јер у ватерполу голманима и центрима треба простора да сазру - додао је Брешћански.
Пајковића и Брешћанског сада очекују клупски изазови, циљеви Војводине су високи, али, тврде, пошто су се све екипе појачале, биће потребно доста рада како би се они и остварили. Они су за тај рад спремни и учиниће све да допринесу и успесима црвено-беле чете новосадске.
Гордана Маленовић
