Право гласа у Британији има 46 милиона гласача, који одлучују ко ће ући у доњи дом парламента, који има 650 места.
Ови избори прекретница су и за актуелног премијера Бориса Џонсона, председника Конзервативне странке. Уколико изгуби власт, он би могао да остане упамћен као британски премијер са најкраћим стажом у Даунинг стриту 10, где се уселио у јулу ове године.
Његови Конзервативци, иначе, већ девет година су на власти и тренутно имају 298 места у Доњем дому парламента, а Џонсон је изјавио да ће, ако освоји већину, завршити процес изласка из ЕУ, односно Брегзит, који је одложен до 31. јануара.
Опозициона Лабуристичка странка Џеремија Корбина тренутно у парламенту има 243 места и на овим изборима покушаће да се врати у кабинет, први пут после 2010. године.
У њиховом фокусу су планови да се више новца издвоји за здравствену заштиту, образовање и социјалну бригу, али и кључне индустријске гране, као и да се обезбеди приступ бесплатном интернету.
Више од 70 посланика није се поново кандидовало због "токсичне политичке атмосфере" везане за Брегзит.
У парламенту 35 места има Шкотска народна странка која се противи изласку из Уније и жели да Шкотска напусти Британију и као независна држава (п)остане чланица Европске уније.
Либералне демократе, које желе да се Брегзит у потпуности откаже, имају 20 места у парламенту.
На овим изборима први пут ће заједно изаћи три мање странке које су за ЕУ - Либерално демократска, Зелени и Велшка странка Плејд Кимру (Plaid Cymru), које су се обавезале да се неће кандидовати једни против других за поједина посланичка места, како би освојиле што је могуће више гласова.
Према прописима, максималан износ који странка може да потроши на рекламирање, трошкове кампање и друге трошкове је 19,5 милиона фунти, односно, како је израчунато, 30.000 фунти по посланичком месту.
Последњи пут су избори у Великој Британији у децембру одржани пре 96 година, јер је уобичајено да се гласање заказују токома пролећних месеци, када је лепше време.
Било која странка која освоји већину може да формира владу с премијером из редова те странке. Ако ниједна то не успе, по правилу, партија са највише освојених посланичких места покушава да формира мањинску владу, а трећа опција је да се страначки лидери договоре и формирају коалицију.
