ДЕЦА ЗА ПОНОС Теодор и Жељана су ученици, али и домаћини У ЦИК ЗОРЕ ИЗВОДЕ ОВЦЕ НА ИСПАШУ, А НЕ ЛИБЕ СЕ НИ НАЈТЕЖИХ ПОСЛОВА
У времену када села остају без младих, а сточарство се често доживљава као посао без перспективе, у селу Врачев Гај надомак Беле Цркве расте прича која руши те предрасуде.
Теодор Дмитровић има 18 година, његова сестра Жељана две године мање, а заједно су носиоци једне од већих породичних фарми оваца у Банату.
У домаћинству ове вредне и пошене породице данас се гаји више од 500 оваца и јагањаца. Фарма која је започела пре двадесет година скромно, са око 250 грла, данас је стабилан и уређен систем у коме најзначајнији део посла носе управо најмлађи чланови породице.
Теодор и Жељана су ученици, али и домаћини. Школа и фарма за њих не искључују једно друго и уз добру организацију успевају све да постигну.
– Устајемо око пола седам, спремамо се за школу да бисмо раније завршили и што пре дошли кући. После школе одмах смо овде. Посла увек има, а ми се не либимо ни оних најтежих. Ја сам већ сад одлучио да је ово мој избор и остајем овде на селу. Другари нас подржавају, јер овде скоро сви се на неки начин баве пољопривредом, није ситуација као у великим градовима – каже за РИНУ Теодор.
Његова сестра додаје да им рад не пада тешко јер је део свакодневице.
– Наше цело друштво скоро ради. Сви имају стоку, њиве, ору. Овде су људи вредни. Ујутру рано идемо у школу, чим се настава заврши, идемо кући и настављамо да радимо на имању. Све послове смо научили још као деца. Наравно, остане времена и за дружење и изласке – каже Жељана уз осмех.
Сваки дан стадо се рано ујутру изводи на испашу. Посао је прецизно организован, без импровизације. Млади брат и сестра рукују механизацијом, припремају храну, балирају сено и воде рачуна о сваком грлу.
– Нема машине коју нису савладали. Кад су вредни и кад желе, онда све иде лакше. Лепо је радити са својом децом – истиче њихов отац Жељко, који са супругом Санелом данас може да се ослони на децу као равноправне домаћине.
На фарми је све евидентирано и по правилима. Субвенције су део система, али не и једини ослонац.
– По овци је субвенција 10.000 динара, а по јагњету 3.000 када иде у кланицу. Све мора да има папире и све је уредно – објашњава Теодор.
Јагањци се продају када достигну тежину од 35 до 40 килограма. Период јагњења захтева додатни напор, често и ноћни рад.
– Имамо камере у штали. Кад видимо да се овца јагњи, одмах долазимо да проверимо да ли је све у реду и да помогнемо ако треба – каже Жељана.
У породици Дмитровић важну улогу има и деда Јовица, који са поносом говори о унуцима.
– Радни су, разумеју се у све. Иду у школу, раде у кући, око стоке, ништа им није тешко – каже деда.
Родитељи признају да данас полако препуштају посао млађима.
– Теодор је већ ушао у посао, ја се полако повлачим. Они косе, балирају, возе, раде све. Храну за стоку 80 до 90 одсто сами обезбеде – каже поносни отац Жељко.
За Санелу, највећа вредност није број грла, већ оно што су деца постала.
– Они се не стиде да уђу у шталу, да јагње овце, да истерају стадо на пашу. То је поштен посао. За нас су они деца за понос – каже она.
У Врачевом Гају, у равници јужног Баната, Теодор и Жељана Дмитровић већ данас носе терет живота који многи њихови вршњаци тек наслућују. Својим радом показали су да село није крај пута, већ почетак за оне који знају да раде и желе да остану.