Крвави пир Макса Лубурића у Лици: Пре 85 година у Доњој Суваји код Срба затрто је 243 српских цивила, од којих 118 деце

Овај трагични догађај одиграо се 1. јула 1941. године и остао је забележен као типичан пример геноцидне политике тадашње Независне Државе Хрватске (НДХ), чији је циљ био потпуно истребљење српског становништва на овим просторима.

Тог кобног јутра, око 300 наоружаних усташа и припадника регуларне домобранске војске упало је у потпуно незаштићено село. Ову експедицију директно је предводио злогласни усташки заповедник Вјекослав Макс Лубурић, уз подршку великог жупана Љубомира Кватерника. Мештани који су остали код својих кућа већином су били жене, деца и старци, који су веровали да су у опасности само војно способни мушкарци (који су се већ раније повукли у оближње шуме).

Усташке снаге су за само два сата извршиле стравичан покољ, користећи углавном хладно оружје – ножеве, бајонете и маљеве – испољивши незапамћен садизам и свирепост. 

Према подацима историчара Ђуре Затезала, у Доњој Суваји су тог дана убијена 243 српска цивила. Међу жртвама је било чак 118 деце млађе од 15 година, 75 жена и 50 мушкараца. Читаве породице су потпуно затрте, а најтеже су страдале куће Кеча (45 убијених чланова) и Ћопић (22 убијена члана). Након масакра, усташе су село потпуно опљачкале и спалиле.

Овај злочин се издваја по томе што је Лубурић свесно одлучио да пређе границу дотадашњих ликвидација, не штедећи чак ни новорођенчад, са јасном намером етничког чишћења Лике. Наредних дана, исти одред је наставио свој крвави пир у оближњим селима Осредци, Бубањ и Небљуси, где је страдало још на стотине цивила ухваћених на њивама и пољима.

Злочин у Доњој Суваји имао је пресудан утицај на српски народ у овом крају. Свест да нико није безбедан и да је једини избор између бруталне смрти на кућном прагу и отпора, убрзала је организовање становништва. 

Мање од месец дана касније, 27. јула 1941. године, управо у Србу је букнуо масовни оружани устанак народа Лике и Босанске Крајине против фашистичког терора НДХ. Поводом 80. годишњице овог страдања, у Доњој Суваји је подигнут споменик са уклесаним именима жртава, као трајни подсетник на невине жртве и стравичну цену слободе.

Тај 27. Јул дуго је слављен, у бившој држави, као, парадокса ли, Дан устанка народа Хрватске. Све до 90-тих када Хрватска укида тај празник. 

Покољ над Србима у Суваји био је готово строго чувана тајна. Чак и данас поједини из тог краја не знају за њега. Наиме, Титов режим није дозвољавао да се о томе говори, поготово не у партизанском крају какав су били Доњи Лапац и Срб.