(ВИДЕО) ОШТРИЦЕ ИЗ ТРКУЉИНЕ РАДИОНИЦЕ ЗАБОДЕНЕ СВУДА У СВЕТУ Уметност сечива и гравуре с душом
Шта је заједничко глумцу Војину Ћетковићу, певачу Жељку Бебеку, старлети Станији и руском ММА борцу Фјодору Јемeљаненку? Да вас пустимо још мало да размислите?
Одговор је: нож!
Ручно рађени нож у ковачкој радионици Саше Тркуље из Нових Карловаца, илити Саса.
Наравно, сваки од поменутих великана свог домена има уникатну оштрицу, ни по чему другима сличну, са аутентичном гравуром и посебно одабраним материјалима.
– Ножеви су специфични, доста сам их радио као специјалне поклоне, а неки су били и намењени председницима неких држава – додаје Тркуља, који је најпре почео да се бави гравуром и спидкарвингом (speed carving), да би пре 15 година дошао у контакт са оштрицама и тако комплетирао производњу сечива. – Ово је сад нека врста уметности, јер дајем душу нечему што човек жели да има за себе. Најлакше је направити класике, али кад себе дате кроз гравуру, то људи више цене и боље иде продаја. Сваки посао који радите за себе, а не за некога другог, као и сваки труд и те како се исплати.
Осим ножева – кухињских, ловачких и риболовачких, Тркуља прави и алат за тартуфе, преклопне бритвице, секирице, чекиће, мачеве. Односно, све што је од челика. А ту и наилази на прву препреку звaну „набавка материјала”.
– Сам процес израде је скуп, челници су такође скупи, притом овде не можемо ништа да набавимо, све морамо да увозимо. Па још ако у дршку желе да ставим зуб мамута или неки рог или комад афричког дрвета... Све је то скупо – наглашава наш саговорник.
Још кад се дода и гравирање, па прављење футроле од праве коже... Извољевањима нема краја, али ни за Сашине прсте и машту границе не постоје.
На све то не треба заборавити ни висок ниво опасности ком се сваки ковач излаже од прашине, испарења канцерогених материја, ватре, варница...
– Полирке су најопасније јер се оштрица притиска на точак који се врти и довољно је да мало окренете контра и да вам ухвати леђа ножа и избије вам га из руке. Срећом, ја нисам имао неких озбиљнијих озледа, али посао је доста опасан – појашњава ковач из Саса.
Међутим, како се године нижу, а број искованих поклона свакодневно расте, јасно је и да је Саши Тркуљи све мање времена потребно да направи жељени предмет. Како се присећа, раније му је за један једноставнији нож требало и до десет дана рада, а сада свега неколико сати.
– За гравирање увек треба времена, али сама вештина обраде чини да све радим брже и једноставније – вели наш домаћин.
Како додаје, има заинтересованих који желе да се опробају у овом занату, али да људи махом одустају и то баш кад виде колико прашине и степени буђе у радионици.
– Планирам да направим школицу за десетак људи, јер за једног човека се не исплати, а и никако не стижем да одвојим време још и за то. Такође, план ми је да могу да дођем у радионицу и да урадим шта ми се ради и да све то изложим, па да људи погледају понуду и одаберу шта желе да купе – циљеви су занатлије Саше Тркуље.