ПОГЛЕДАЈТЕ НЕВЕРОВАТНО ПЕРНАТО ЦАРСТВО ГАЗДА МИЛАНА Нећете веровати ко му је помоћник!

Када је имао свега седам година, Милану је отац донео два голуба које су сместили на таван породичне куће. Тако је почела прича о љубави човека према птицама, дуга пуне 73 године.

„Једно време сам живео у граду и мање је било птица, али сам се пре 40 година доселио на очевину, саградио кућу и тада сам добио и више простора за птице у дворишту. Тренутно сам 20 година у пензији, па су ми птице сва преокупација”, каже Милан.

Овај заљубљеник у пернате животиње говори да се многи, када погледају његов птичји град, запитају колико тај хоби кошта и може ли се исплатити.

„Неки кажу скупо. Не пијем, не говорим ружне речи, не пушим, па могу, ако некада и затреба, да издвојим неку пару и да финансирам. Мада, ово све комплетно тешко да може себе само да издржава. Храна је скупа. Неке године има доста пиљења, па и може да се финансира, некада има мало или готово да нема ништа, али не одустајем”, наглашава Салевић.

Милан истиче да не зна колико јединки птица из свих крајева света има у своме дворишту, али тврди да, иако им не зна бројно стање, уколико једна птица није на свом месту, он то види.

„У једном тренутку је у једном боксу било преко 50 зеба. Једна, уколико је угинула или се сакрила негде, одмах ми је сумњиво. Ја њих све познајем по боји”, каже Салевић.

Како сам каже, проблем није новац већ то што у овом хобију нема подмлатка. Младе једноставно не привлачи лепота птица.

„У Чачку већ 30 година постоји друштво 'Кошутњак', али смо углавном ми пензионери. Има неколико млађих дечака, али су млади данас више заинтересовани за компјутере и телефоне него за нешто друго. Раније се ишло више по изложбама, и то се ишло аутобусима, од Сомбора, Новог Сада, Вршца, Зрењанина, Панчева, Београда, Пожаревца. Али је некада у друштву било по 100 људи. Данас смо се, нажалост, свели на десетак”, говори овај заљубљеник у птичји свет.

Некада је нове врсте, неретко егзотичне из најудаљенијих крајева света, набављао на сајмовима и изложбама. Данас такве светковине полако нестају, а уместо њих организују се берзе и маркети на којима су птичице предмет пуке трговине.

„Некада одемо и код неких узгајивача, јер се сви ми знамо. Нешто заменимо, трампимо, нешто купимо и тако проширујемо и обнављамо своје колекције. Највећи нам је проблем освежење крви. На пример, ја имам доста јединки малог александра, али су ми с временом постале потребне нове јединке како би им освежио крв. Онда ја дам моје птице другом, а они мени своје или их евентуално продам па купим друге”, истиче Милан.

Међу птицама чији број не зна ни сам Милан, постоје и егзотичне врсте којима природа налаже да живе у топлијим крајевима далеко од Србије. За њих Милан има посебно место, док остале и зиме проводе у својим кућицама.

„Ја не практикујем да стављам најлон на волијере, као што многи раде. Шта презими, то је здраво и способно да се пили. Оне егзоте које су осетљиве, њих преносим у зимовник. То су, рецимо, канаринци, гулдови, шпицеви, дијамант зебе које се зими пиле. Ту им наложим ватру, те је њима константна температура 15 степени”, каже Милан.

Ипак, у великом послу који свакодневно има око својих птичица Милан има и велику помоћ свог новог шегрта, мачка.

„Он је пре неколико месеци донет као мало маче. И првог дана је већ почео да се извирује према кавезима, али сам га лепо упозорио и од тада не пипа ништа. Свуда иде са мном, мота ми се око ногу, гледам да се не саплетем о њега, али је добар. Хвата мишеве, највише воли да уђе где су александри. Понекад га и заборавим. Увече изађем да га нахраним, ако га нема, знам где је. Остао у кавезу. Кад дођем да га изведем, видим: он се ућутао у ћошку и чека миша”, заврашава кроз смех ову кратку причу о његовом пернатом царству, о коме би и читава емисија била кратка.