Срби на ивици изгарања: Скоро сваки други радник пред „пуцањем“ због стреса
Радно место за многе запослене у Србији постало је извор константног притиска, а не само место на којем проводе део дана.
Готово сваки други радник налази се у стању хроничног стреса, односно "бурноута", док велики број запослених више нема довољно мотивације ни да се додатно ангажује на послу.
То показују резултати овогодишњег извештаја "Serbian Workforce Insights", који је спроведен на узорку од 3.593 испитаника помоћу алата за мерење задовољства запослених "Luppa".
Укупно задовољство запослених у Србији значајно је опало. За 2025. годину просечна оцена износи свега 2,27 од могућих 5, док је претходне године била 2,75. Пад је забележен у готово свим областима које истраживање прати, од услова рада и односа са надређенима до баланса између приватног и пословног живота.
Стрес постао свакодневица за већину запослених
Највише забрињава стање менталног оптерећења запослених. Само нешто више од десет одсто испитаника каже да се на послу осећа мирно, док остали наводе да су под стресом, великим стресом или да су већ дошли до фазе "бурноута".
У најтежој категорији налази се 45,2 одсто запослених, што значи да је готово сваки други радник у Србији суочен са хроничним стресом на послу. Жене чешће пријављују стање исцрпљености него мушкарци.
Поред тога, истраживање је показало да је веома распрострањен и такозвани "тихи отказ". Реч је о ситуацији када запослени остају у фирми, али раде само оно што је неопходно, без додатног залагања и жеље да се више укључе.
Овакав однос према послу присутан је код 45,4 одсто испитаника.
Већина не би препоручила свог послодавца
Посебно лошу слику даје показатељ еНПС, који мери колико би запослени препоручили своју компанију другима као добро место за рад.
Чак две трећине испитаних налази се међу онима који свог послодавца не би препоручили, док је број запослених који би позитивно говорили о својој фирми свега 12,2 одсто.
Резултати се ипак разликују у зависности од области рада, величине компаније и старосне групе запослених.
Најзадовољнији су радници у ИТ сектору, док најниже оцене дају запослени у јавном сектору. Боље расположење влада у мањим компанијама које имају између 10 и 49 запослених, док су најкритичнији према свом радном окружењу људи између 40 и 60 година.
Мушкарци су, према истраживању, задовољнији у свим посматраним категоријама у односу на жене.
Млади запослени једини доносе оптимистичнију слику
Ипак, један податак показује да ситуација није свуда иста. Најмлађи запослени, млађи од 30 година, не само да су најзадовољнији, већ показују и већи ниво ангажованости, ређе улазе у стање "бурноута" и показују већу лојалност према компанијама у којима раде.
Укупни резултати указују на то да незадовољство запослених није проблем само одређених индустрија, већ се шири кроз различите области рада. Највећи терет, према подацима истраживања, носе запослени у средњим годинама.
Ипак, разлике међу компанијама показују да лоша ситуација није неизбежна. Тамо где постоје бољи услови рада, јаснија комуникација и квалитетнија организација, задовољство запослених је знатно веће.
За послодавце је порука јасна: брига о запосленима више није само питање бољег радног окружења, већ кључни фактор за задржавање људи и успех компаније на дуже стазе. Највећи простор за промене постоји у областима које запослени најлошије оцењују, попут транспарентног награђивања, могућности напредовања и бриге о менталном оптерећењу.