ТИХИ СВЕТИТЕЉИ – СТУБОВИ НАРОДА Имена која не бледе: Трихина, Јоасаф, Николај
Православна црква 3. маја молитвено прославља тројицу великих светитеља који су, сваки на свој начин, носили крст подвига, вере и служења – Преподобног Теодора Трихину, Преподобног Јоасафа Српског и Светог Николаја Жичког и Охридског.
Њихова имена нису само на страницама календара – она су урезана у срце народа, у молитве које шапућемо кад је тешко, и у тишине у којима тражимо смисао.
Преподобни Теодор Трихина – кострет уместо свилене хаљине
Рођен у Цариграду, као дете богатих родитеља, Теодор Трихина је још у младости одбацио световну славу и удобност. Напустио је дом и отишао у манастир у Тракији, где је изабрао живот најтежег подвига. Спавао је на камену, носио кострет, био вазда гологлав, како би се што више удаљио од телесног мира, а што више приближио Богу.
Због своје аскетске ревности, прозван је Трихина – костретни. Бог га је због његовог трпљења и понизности обасуо даром чудотворства. И за живота и по смрти, Теодор је био утеха многима. Његово свето тело изливало је миомирисно миро – знак да Господ не заборавља оне који му се у целости предају.
Преподобни Јоасаф Српски – последњи из лозе Немањића
Рођен као Јован, син епирског владара Симеона – брата цара Душана, Јоасаф Српски потиче из најузвишеније лозе – оне немањићке. Али уместо круне и моћи, он бира монашку ризу.
По смрти оца, напушта власт и повлачи се у манастире Метеора, где живи скромно, тихо и потпуно предано Господу. Био је ктитор светих места, молитвеник и пример послушности. Када је дошла турска сила, повукао се на Свету Гору, а потом се вратио и последње године провео у малој келији, у тишини и молитви.
Његов одлазак са овог света био је тих, као и његов живот. Али светлост његовог подвига остала је да сија у молитвама и у народу.
Свети владика Николај – Златоусти народа српског
Рођен 1881. године у Лелићу, у скромној и побожној породици, Свети Николај Велимировић, касније Жички и Охридски, био је беседник, учитељ, путовођа и молитвеник за цео један народ. Школован у Европи и Русији, говорио језицима, али највише – срцем.
У Првом светском рату сведочио је истину о Србима у Енглеској и Америци. По повратку, изабран је за владику Жичке епархије. Током Другог светског рата био је затворен у логору Дахау, а после рата упокојио се у Америци, 1956. године.
Његове беседе, дела и писма остају као духовни стуб народу – он је био глас који не грми, већ лечи. Његове мошти данас почивају у његовом родном Лелићу.