Бојан Панаотовић: „Вучићева мултивекторска спољна политика надишла је Титову и то у много тежим околностима“
Бојан Панаотовић, социолог и директор КЦНС, оценио је да је стратешки дијалог између САД и Србије круна једне изузетно успешне спољне политике Србије.
Стратешки дијалог између САД и Србије који се води минулих дана у Вашингтону представља круну једне изузетно плодотворне и успешне спољне политике коју је водила Србија у последњих четрнаест година. Сувишно је и напомињати да је Србија једина земља у Европи која није увела санкције Русији и да као таква ужива конкретне бенефите РФ, почев од повољне цене гаса па до подршке у УН по питању Косова и Метохије. Деловало је невероватно и неизводљиво након почетка рата у Украјини да ће једна мала земља успети да очува неутралну позицију и да и поред огромних притисака очува своје позиције и не пристане на увођење санкција. Вучић је успео. Четрнаест дана након Путина и седам дана након Трампа Вучић је био гост председника Кине Сија чиме је Србији указана огромна част. Осим части ту су и, само у првој руци, уговори и инвестиције вредни милијарду долара. Поменута посета дакaко само је круна континуирано добрих односа и челичног пријатељства Кине и Србије које се гради нарочито у последњих деценију и по.
Замешатељство око затварања кластера 3 показало је још једну релевантну геополитичку чињеницу: Европска комисија и врх ЕУ подржава Србију на путу ЕУ интеграција. Политикантска опструкција Хрватске, Бугарске и још пар земаља очекивана је и логична. Јака Србија са моћним међународним партнерима изазива код њих бес и констернацију. Бивши министар дипломатије Хрватске Миро Ковач није случајно пре неколико дана изјавио да Србија представља важан и незаобилазан фактор за Француску и да седење Вучића у првом реду у Паризу није случајност већ важна политичка порука. Такође председник Милановић често уме да се пожали како Француска третира Србију боље него Хрватску упркос директном савезништву у НАТО пакту. Србија континуирано има добре односе са Израелом успевајући истовремено да очува и традиционално добре односе са Палестином. О изузетно добрим односима и економским и политичким плодовима Србије са УАЕ и низом других земаља, Азије и Африке много је пута писано и говорено.
Круна големих спољнополитичких прегнућа и плодова дошла је минулих дана отварањем дијалога о стратешком партнерству и низу већ потписаних споразума између Србије и САД. Дијалог је отпочео у Вашингтону, а српску делегацију дочекао је државни секретар Рубио што само по себи говори колико се озбиљно приступа реченом партнерству. Резултати овог дијалога по свему судећи измениће геополитичку, економску и енергетску слику Балкана и то на начин да ће Србија имати првенство. Тако се прокламована политика о четири стуба спољне политике која је у Тадићево време била флоскула и празна љуштура са никаквим или крајње скромним учинцима у Вучићево време оваплотила и постала реалност са конкретним резултатима. Све речено, имајмо у виду, остварено је у изузетно сложеним, тешким и деликатним геополитичким светским приликама, када се води рат у Украјини, на Блиском истоку, рат између САД и Ирана…
У историји народа на Балкану, када се говорило о успешној и минуциозној спољној политици и дипломатији обично се говори о политици Јосипа Броза Тита и његовој вештини да СФРЈ позиционира између Истока и Запада, формира Покрет несврстаних са Нехруом и Насером и сарађује одлично са готово свим релевантним светским центрима моћи. Вучићева спољна политика надишла је по учинцима Титову који је имао далеко лакше околности, почев од државе од 22 милиона људи која се налазила на самој граници између два велика војна пакта итд. Уз свако поштовање одличних односа са кључним светским центрима моћи, можда је ипак највеће достигнуће српске спољне политике у Вучићево време повлачење признања *Косова од стране 27 земаља захваљујући чему Приштина може само да сања о статусу посматрача у УН, а о столици и пуноправном чланству да и не говоримо.