ДВА ВЕКА ОД РОЂЕЊА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИЋА Моћан глас слободе који се није утишао
Име Светозара Милетића у историји није само податак у низу градоначелника Новог Сада, већ име човека чија је политичка храброст била скупо плаћена, а који је упркос свему бирао да говори гласно, схватајући да се борба за права не води само оружјем, већ и речју, образовањем, институцијом, настојећи да светлу будућност не обликује себично ради себе, што се често данас чини, већ зарад народа и будућих покољења.
Милетић је гимназију завршио у Новом Саду, а студије у Братислави, где је усвојио либерална политичка схватања. У Новом Саду је био градски фискал од јула 1858. године до избора за градоначелника 1861. године. На Благовештенском сабору (сабор Срба у Аустријском царству одржан на празник Благовештење) исте године, Милетић се већ истакао као лидер једне јасно профилисане либерално-демократске странке, која је добијала све више присталица у редовима сељаштва, занатлија, трговаца, великог дела учених људи и омладине, насупрот конзервативцима. Осим тога, залагао се за устанак балканских народа против Турске.
У груди ми горе ватра,
За славјански живот нов:
Од Урала па до Татра,
Од Ладоге изнад Скадра
Нек ми с’ зато чује зов:
Ој Славјани браћо драга!
Куцнуо је и наш час,
Млађана је наша снага,
Веже л ’само љубав нас.
(песму „Спасова ноћ“ потписао је као Светослав Свеслав Милетић)
Војводина у Милетићево време била је у тешком стању. У унутраш њој политици занемарена, док је економски, културно и просветно била запуштена. Револуционар по природи, васпитан иде- јама националне и либералне Западне Европе, гласно се бунио против такве Војводине тежећи њеном националном, културном и, наравно, политичком препорођењу, верујући да без тога нема опстанка. „А ко да створи ту препорођену Војводину и ко да је води на томе путу, да ли је јерархија и висока бирократија, којој је урођен апсолутизам и һесарска лојалност и која хоће решење националног питања у оквиру Аустрије или Угарске, или млади идеални национални револуционари, који хоће слободну српску народност, привремено у оквиру демократски уре- ђене Угарске?”, питао се Милетић. Као националиста и либерал, Милетић је имао јасну идеју - уједињење и слобода, како поједи-нца тако и народа. За њега су слобода и уједињење два појма, која носе једно друго, јер без слободе нема ни правог уједињења.
Државна свечаност
Државна свечаност посвећена обележавању годишњице рођења Светозара Милетића, коју су организовали Влада Републике Србије и Одбор Владе Републике Србије за неговање традиције ослободилачких ратова Србије у сарадњи са Градом Новим Садом, одржана је 2024. у Новом Саду. Тако је први пут, на основу Државног програма обележавања годишњица из историјских догађаја ослободилачких ратова Србије, на Тргу слободе у присуству великог броја грађана, код споменика Светозару Милетићу, полагањем венаца обележена 198. година од рођења једног од најпознатијих Новосађана и најзнаменитијег градоначелника у историји Новог Сада.
Међу бројним градоначелницима Новог Сада Милетић се сврстава међу најпознатије и међу оне које су оставили најдубљи траг, и који је, захваљујући великој популарности међу Новосађанима, у два наврата водио Српску Атину. Рођен је у Мошорину 22. фебруара 1826. године. Био је српски правник, новинар и политичар, доктор права, адвокат у Новом Саду и народни посланик. Убраја се у најзначајније и најутицајније српске политичаре у Аустроугарској, друге половине 19. века. Сматра се за једног од најобразованијих Срба свог времена и зачетника борбе за национално ослобођење српског народа северно од Саве и Дунава. Као најмлађи градоначелник Новог Сада прогласио је српски језик званичним и укинуо немачку реалку. Залагао се и за подизање здања Градске куће у српском делу Новог Сада и био је један од оснивача Српског народног позоришта у Новом Саду.
Милетић и Матица српска
Пре равно век објављен је посебан број Летописа Матице српске - Споменица Светозару Милетићу у којој су сабрани бројни записи великог народног трибуна, као и текстови о њему. Између осталог, Споменица доноси Милетићев текст из 1864, објављен у Србском Дневнику, поводом прве скупштине Матице српске у Новом Саду по њеном пресељењу из Пеште. „Ми имамо три главне потребе народне, за које средства набављаги морамо: имамо потребу да се оснује у средини нашој заведење, у ком би се правно-политичне, по могућству и филолошко-историјске науке на српском језику предавале, и то и ствари, и народа, и језика нашег ради, с тим ћемо добити бољих наученика српских; имамо потребу да се књижевност српска потпомогне и одржи, с тим ће се образованост целог народа унапредити, и они бољи наученици српски добиће више поља за радњу своју; имамо потребу да народ наш има онаку школу живота пред очима, као што је други народи у представљању поетичних умотворина својих и страних врстних људи имаjy - прво зовемо Правном Академијом, друго Матицом Српском, треће Позориштем Народним”, писао је Милетић.
У првом мандату од 1861. године, Милетићев Магистрат је затражио да се прихвате закључци Благовештенског сабора, на којем је затражена посебна аутономна област за Србе у оквиру мултинационалног Хабзбуршког царства, а први пут је уведен и српски језик као један од званичних језика и ћирилично писмо. Таква политика довела га је у сукоб са званичном Будимпештом, због чега је, по налогу краљевског комесара, 28. јануара 1862. године суспендован Милетићев Магистрат, а за градског начелника постављен је Павле Мачвански. Ипак, 10. маја 1867. године Милетић је по други пут изабран за градоначелника.
У том мандату залагао се за то да се зграда Српског народног позоришта подигне на Главном тргу, а Градска кућа ближе српском крају, где је био Турски хан, односно на месту где је данас здање Матице српске.Угарска влада је након убиства кнеза Михаила у Србији, тобоже правдајући се могућом повезаношћу Милетића с атентатом, преко владиног комесара поново сменила Милетића 30. јуна 1868. године.
Милица Милетић Томић: И отац и песник
Мало је познато да је током своје младости Милетић своје идеје бележио и кроз поезију. Његове песме су патриотске и политичке. Њиме пропагира извесне идеје свога времена, а слобода је идеал и лајт мотив који провејава у стиховима. Најлепше песме објављене су у омладинском годишњаку Славјанци (Будим 1847. годна) који је сам уредио. Док се жустро бавио опсобођењем стега Аустроугарске, приватно Милетић је био брижан отац и супруг. О његовом нежном додиру, речима и топлини загрљаја сведочи његова ћерка, Милица Томић (рођена Милетић), књижевница, политичарка и новинарка једна је од седам Војвођанки изабраних посланица Велике Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је изгласала присаједињење Краљевини Србији. „И када сам се друге године брака, ја као првенче родила, отац је био срећан, пресрећан. Сваки слободан тренутак проводио је са мном, носећи ме на рукама и певајући песме које је он за мене измишљао... И поред свег свог напорног великог рада отац је имао времена за нас децу. Јутром није пре устајао, док се са децом није бар један сат играо. Чим се пробудимо скочимо њему у кревет, прескачемо, витламо се, а он нас хвата, баца у вис, љуби нас и смеје се с нама. Кад се родио Славко, пети син, а седмо дете, и заживело, очевој срећи није било мере. Онда је почело као и са мном мажење”, забележила је Милетићева кћи.
Два пута је тамничен због „подривања државног поредка и деловања против интереса Угарске, наводно подстичући побуну”. Године 1878. осуђен је на вишегодишњу робију. У затвору је провео око три године, а услед тешких услова здравље му је озбиљно нарушено. Због болести је помилован и пуштен 1879. године, али се никада није потпуно опоравио. Преминуо је у Вршцу 4. фенруара 1901. године, а сахрањен је у породичној гробници на Успенском гробљу. Нови Сад му се одужио подизањем импозантног споменика на Тргу слободе 1939. године, чији је аутор Иван Мештровић, а његово име носе улица у центру града и једна средња школа.
Забрањено је преузимање текста или дела текста без навођења аутора и наше медијске куће, у виду живог линка који води ка оригиналном садржају. Свако кршење овог правила третираће се као повреда ауторских права.