Милорад Вукашиновић: Мултивекторска спољна политика Србије

Сваки боравак Џефрија Сакса у Србији изазива велику пажњу стручне јавности. Из сасвим разумљивих разлога јер је реч о светски признатом економисти и свакако најбољем познаваоцу некадашњих комунистичких држава и привредних система. Тако је било и ових дана када је угледни интелектуалац био гост првог „Хоризонс форумаˮ чији је оснивач некадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић.

Посебну пажњу привукла је Саксова геополитичка анализа актуелних догађаја и констатација да се налазимо на почетку нове ере коју карактерише „завршетак доминације Запада и појава мултиполарног светаˮ. Џефри Сакс је последњих година наступао као оштар критичар западне политике и уопште улоге тзв. војноиндустријског комплекса.

Нарочито интересовање српске јавности привукао је приликом разговора са познатим новинаром Такером Карлсоном, у којем је отворено и недвосмислено говорио о стварним разлозима агресије НАТО-а на Савезну Републику Југославију 1999. године и интересима америчког војноиндустријског комплекса у догађајима на Косову и Метохији који се огледају у изградњи војне базе Бондстил код Урошевца.

За време  мандата председника Регана (1981–1989) спроведен је концепт тзв. неолибералних реформи које су промовисале модел опште приватизације јавне сфере, укључујући и приватизацију војноиндустријског комплекса. Критичари су још тада упозоравали на опасности од „приватизације америчких ратоваˮ, који су били у функцији остваривања огромних профита транснационалних корпорација. Деведесетих година 20. века војноиндустријски комплекс се суочио са великим проблемима, односно после распада СССР нашао се у трагању за „новим глобалним непријатељемˮ. Отуда је догађаје у бившој СФРЈ, па и ратну 1999. годину, потребно тумачити у контексту феномена „милитаризације америчке политикеˮ и последичне измене традиционалне представе о „рату као продужетку политике другим средствимаˮ. Уместо тога, показало се да је политика била у функцији рата, као и да је реч о расположењу које обухвата оба спектра америчког републиканско-демократског политичког дуопола (израз проф. др Срђе Трифковића, прим. аутора).

Пропуштена шанса

Руска инвазија 2022. године вероватно би била избегнута да се Бајден сложио са Путиновим захтевом крајем 2021. године да се оконча проширење НАТО-а на исток. Рат би вероватно био окончан и у марту 2022. године, када су владе Украјине и Русије размениле нацрт мировног споразума заснованог на украјинској неутралности. Иза кулиса, САД и Велика Британија су натерале Зеленског да одбије сваки споразум са Путином и да се бори даље. У том тренутку Украјина је напустила преговоре.

Као посебно драматично следи Саксово упозорење да ће „Русија ескалирати сукоб по потреби, вероватно укључујући и употребу нуклеарног оружја, како би избегла војни пораз и даље проширење НАТО-а на истокˮ. Оваква тврдња је у супротности са ставовима многих вашингтонских инсајдера који шире теорије по којима је нуклеарна претња блеф руског руководства. Оно што је застрашујуће јесте да су Американци такође били спремни да употребе нуклеарно оружје у кубанској ракетној кризи. Уз то, један високи украјински званичник је недавно позвао САД да покрену нуклеарне нападе „чим Русија и помисли да изврши нуклеарне удареˮ, што је сигурно рецепт за Трећи светски рат. На основу свега познати економиста закључује „да смо поново на ивици нуклеарне катастрофеˮ.

Занимљиво је да је и пре рата у Украјини Џефри Сакс критиковао многе америчке спољнополитичке потезе, посебно у односу на Европу. Овде је пре свега реч о економским последицама вишегодишњих америчких санкција против Ирана, од којих највише штете има европска економија. На запрепашћење главног медијског и политичког тока у САД, Сакс је изнео и тврдњу „да би иза саботаже гасовода Северни ток могле да стоје Сједињене Државе и Пољска, те да постоје докази да су амерички хеликоптери, чија је база у Гдањску, кружили изнад области у којој се налази гасовод у Балтичком моруˮ. За Сакса је то још један доказ да „велика игра у Украјини измиче контролиˮ. Због свега тога се последњих година, не својом вољом, придружио многим утицајним инсајдерима који су на Западу, а посебно у Америци, проглашени „корисним Путиновим идиотимаˮ.

Сакс је посебно говорио о економским последицама рата у Украјини и његовим геополитичким мотивима који озбиљно угрожавају светску економију. Наиме, сви смо због рата на истоку Европе помало заборавили на тензије између Америке и Кине, а које су према Саксу део велике глобалне кризе, чији цех сви плаћамо.  Суштина је у чињеници да је „амерички концепт униполарног света постао неодрживˮ.

Српски путељак

Говорећи недавно о изазовима савременог света, Сакс је подвукао специфичне околности које налажу напуштање фосилних горива и прелазак на обновљиве изворе енергије и указао да је ово прилика за повезивање Кине и Запада. Према његовим речима, Србија је успела да пронађе исправан пут у врло компликованим геополитичким околностима наводећи да је томе највероватније допринела дуга и тешка историја наше земље.

„Поносни смо на Србију зато што проналази исправан пут у врло компликованом свету. То уопште није лако постићи кад се сви деру на тебе и кад вичу –  ово смеш, ово не смеш, мораш овако, сад сте на погрешној страни. Србија је разумела основно – можда због своје дуге и комплексне историје у превазилажењу разних разлика, у повезивању различитих империја и култура, да је истинска улога Србије данас управо повезивање, истакао је Сакс.

У свету у којем је спољна политика све више у функцији економије, он је као посебан успех наше земље навео привлачење кинеских инвестиција, упркос санкцијама које Америка спроводи против Кине. Занимљиво је гледиште америчког економисте о мултиполарном свету „у којем Европа не губи просперитет већ се он дели на глобалне актереˮ. „Хвала Богу да се завршила доминација Запада”, приметио је Сакс.

Да покушамо да резимирамо. Промене које у глобалној економији добијају на убрзању сналажење малим економијама чине тежим, јер од њих захтевају специфичне врсте одговора на више нивоа прилагођавања. У случају Србије историјске дилеме, наслеђени проблеми и специфичан положај чине значајну варијаблу која представља тег на ногама потенцијалног развоја. Како би се добро позиционирали у светском производном ланцу, неопходно је ослободити се економских митова, вратити се провереним развојним рецептима и пажљиво перципирати све сложеније глобалне трендове. Србија је „од илузије и вере у освајање хармоничног светског пореткаˮ до потпуне пропасти научила да селективни државни интервенционизам и „трка надолеˮ не дају адекватне резултате, а да митови о корелацији животног стандарда и чланства у некој наднационалној организацији и слободној трговини као универзалном „леку који доприноси развојуˮ не решавају суштинске проблеме једног друштва. Мала отворена привреда каква је Србија мора да диверзификује свој раст и субвенцијама подстакне само оне области које су извозно оријентисане и дају висок ниво позитивних екстерналија како би у оштрој међународној конкуренцији имала чему да се нада (Иван Ристић, Мултивекторска спољна политика постепено даје резултате у економији).

Коначно, на строго политичком плану, Србија је показала изузетну способност да валоризује свој географски положај у четвороуглу кључних актера: САД, Русија, Кина и Европска унија. Ово тим пре што је однос поменутих сила према територијалном интегритету Србије (Косово и Метохија) веома различит. Отуда је у овом тренутку за Србију веома важно да сачува постојећи статус кво у односима са Западом, као и да путем економске сарадње заинтересује западне компаније за овај регион у којем су добродошле кинеске инвестиције у нове технологије. Управо о томе је на веома ефектан начин иступао Џефри Сакс на панелу под насловом Зелена револуција. Оснаживање сутрашњице на којем је говорио о изазову глобалног загревања и великим предностима Кине у овом домену.