РЕЗОН: Како је право на слободу кретања постало преступ

Пише: Милорад Бојовић

Што би рекао Мил, предмет овог текста није слободна воља, већ грађанска и друштвена слобода. Док је прелазио Булевар Михајла Пупина на обележеном пешачком прелазу, у петак, у по бела дана, једног старијег човека је прво вербално напало двоје од четворо грађана који су блокирали саобраћај на овој раскрсници, а потом су га двојица полицајаца, уместо да га заштите, као криминалца зграбили за руке и одгурнули уз лимену ограду код подземне гараже. Легитимисали и третирали као преступника. 

И сад, поставља се питање, шта је он незаконито учинио да буде легитимисан? Какав је грех починио? Шта је урадио крећући се као пешак преко пешачког прелаза? Зар је право на слободу кретања постало преступ? Недопуштена активност? Како су незаконите блокаде саобраћаја постале нормалне, а слободно кретање забрањено? Тога нема у демократској политичкој мисли, Уставу, нити законима. Али, тога су препуни приручници за ненасилну борбу против власти. Џин Шарп, Питер Акерман, Марк Палмер написали су више књига о томе. И међу 198 метода борбе против власти, блокада саобраћајница заузима значајно место. 

Може изгледати безначајно, али није. То није питање једног човека. То је питање свих Новосађана. То је питање елементарних и фундаменталних релација и односа у заједници. Како год посматрали, из ког год угла то тумачили, не може постојати група људи, ма како она била велика или малобројна, која друге сме и може спречити да се крећу. И зато не треба да чуди протест испред управе полиције.

Одакле им право да људима не дозвољавају да се слободно крећу? Ко им је то право дао? Ако желе да се позову на своја демократска права и слободе, подсетићу их да је слобода кретања уз право на живот једно од најважнијих људских права. И лепо у Уставу пише да се може ограничити само ради обезбеђивања јавног реда и мира и у условима ванредног и ратног стања. И то само у обиму у којем је 
то неопходно. 

Они који блокирају улице, и они који подржавају блокаде, рећи ће зашто је морао да иде баш туда, када ми сваког петка у 11.52 блокирамо главну саораћајницу у центру Новог Сада? Боље је питање зашто они њега и све друге грађане спречавају да иду куд им срце жуди? Можда је та раскрсница најкраћа рута за послове које има да обави! Можда је то путања којом највише воли да се креће. Можда туда иде по вишедеценијској навици. Али, заправо све то није важно. Одакле њима право да људима не дозвољавају да се слободно крећу? Ко им је то право дао? Ако желе да се позову на своја демократске слободе, подсетићу их да је слобода кретања уз право на живот једно од најважнијих људских права. И лепо у Уставу пише да се може ограничити само ради обезбеђивања јавног реда и мира и у условима ванредног и ратног стања. И то само у обиму у којем је то неопходно. 

Такође, уз личну слободу и безбедност, Устав прописује и да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите. Кад слободног човека, који не чини никакав преступ грубо зауставља и легитимише полиција то је напад на његову част, дигнитет и интегритет. Притом треба знати да је полиција по Уставу дужна да грађанима гарантује и обезбеди слободу кретања, а не да подржава њену суспензију. 

Све који желе да се позову на право изражавања политичког протеса блокадом саобраћајница, подсетићу да је то злоупотреба права јер нарушава права осталих грађана. Чувени либерални филозоф Исаија Берлин истиче да сваки човек има апсолутна права да ради шта год пожели, али само ако то не угрожава права и достојанство других. Исто то каже и славни професор Универзитета у Сорбони Александар Кожев. Свако има апсолутну слободу у односу на трећа лица, ако тиме не задире у неко њихово право. 

И сад, не треба бити Сократ па разумети да слободно кретање, осим што је природно и неоспориво људско право, има своје цивилизацијске и демократске вредности. Слободно кретање спада у домен достојанства личности. Само осуђеницима није недопуштено да се крећу слободно. И ко год другог покуша да онемогући да иде куд год му душа жуди, чини преступ. Никако обрнуто! То је недопустива и опасна замена теза. Право на протест не може бити изнад права човека да неометано обавља најредовније животне активности. Забрана слободе кретања се у демократским друштвима дефинише као преступништво. Узурпација није право. Онемогућавање људи да се слободно крећу спада у самовлашће. Оснивањем демократске заједнице укинута су правила дивље хорде и Дивљег запада, у којима су самовлашће и закон јачег и гласнијег били мера ствари. 

Не могу да се пореде право на блокаду улица и право људи на слободан и неометан живот. Не сме се допустити таква замена теза. Ко год жели да простестује треба то да ради не ометајући редован живот заједнице. Не ограничавајући друге, који не деле њихове ставове и мишљења, да слободно и неоматано обављају уобичајене животне активности. Нови Сад има више тргова, па ко год жели да искаже свој бунт, неслагање, протест може то да ради до миле воље.

Аутор је стручњак за односе с јавношћу