Некада је, кажу старе књиге, пшеница била најзаступљенија ратарска биљка, данас се све мање сеје, а овдашњих 20-так пекара кажу да се и хлеб мање троши, а више преферирају пецива. Некада су млинари у овој вароши имали и своју улицу. Млинска улица данашњи је део Улице Иве Лоле Рибара, између улица Жарка Зрењанина и Веселина Маслеше.
Људи који су кроз историју записивали развој ратарства, млинарства и пекарства у овом делу Бачке, кажу да се у времену када се пшеница ручно жњела, један део млатио штаповима, зрно вејало на ветру, а после млевења таквог жита хлеб би био црн као земља. Обично се млатило толико жита колико ће за породицу бити довољно до пролећа, а остало је лозом везивано у снопље и на тавану чувало до пролећа. Касније су коњи „терањем у круг” одвајали жито од сламе. Велика олакшица за сељаке био је проналазак парне вршалице 1874. године, а овде је прво чуде од технике купио Адолф Кон, а две године касније вршалице набављају Камерална управа и Јован Стојковић. Касније су купљене још две, па се у паланачком атару вршидба завршавала за два месеца. Млинови са два камена које су покретали коњи замењени су ветрењачама, а још 1790. године радиле су две воденице на Дунаву на бачкој и две на сремској обали. Касније их је било 20-так на Дунаву, рукавцима и задржале су се чак до Другог светског рата.
Први парни млин саграђен је у Немачкој Паланци 1880. године, а власници су били „Акерман и ортаци” из Бача и Гајдобре. Неколико година млин је слабо радио, јер су људи пшеницу млели у воденицама, а услуга је била јефтина. Када су први власници парног млина банкротирали, изгубивши велике новце, млин откупљују Јакоб Брукер и Антон Червењи. Они су млин модернизовали и успешно радили. На месту старог млина, који је порушен, и данас је млин, али има већ година како не меље жито, а постоје силоси и сушара која од лета до јесени зуји и суши не само пшеницу. Други парни млин изграђен је 1911. године у Старој Паланци, а та зграда је поред православног, односно данас Градског гробља, и првобитно је служила за сушење хмеља. Зграду су направили Јозеф Шен, Георг Бикер, Јакоб Јерковски и Јохан Дици.
„Житопрокут” који је поодавно приватизован, изградио је фирму која је после новосадског „Данубијуса” била најјача по млинским, силоским капацитетима и производњи хлеба и пецива у овом делу Бачке. Парна пекара „Житопродукта” изграђена је 1958. године у старој згради млина и задовољавала је потребе града све до 1985. године када је осавремењена и на крају прошлог века, док је још радила, имала је капацитет од близу 2.000 килограма хлеба на сат. Данас Бачку Паланку и околна места углавном снабдевају приватни пекари, а прича се да овдашња парна пекара не пече хлеб, млин не меље некада познато паланачко брашно, а векне се доносе чак и из Београда, где се, наводно и вози паланачко жито и тамо меље у брашно!!!
Старији се сећају да се овде, на пример, до половине прошлог века, а понегде и даље, хлеб пекао у кућној варијанти под сачем, у рерни шпорета на дрва и у „паорској пећи”. Хлеб се пекао тако што се ложила кукурзовина, чуке и ретко слабије дрво из рита. Још се у понеким кућама могу видети паорске пећи које се ложе споља, из кућног дворишта. Пећи су озидане на пар спратова и заузимале су део собе. На првом спрату била је крпара или откани ћилим на коме се седело око пећи. Тако су настале и прве пекаре у којима се услужно пекао хлеб. Домаћице су месиле хлеб и у саћурама од рогоза замотано тесто носиле „код пекара”, а таквих пекара било је скоро у сваком шору Старе Паланке. Хлеб је био велик, од 3-5 килограма, зависи колико уста има у кући, а пекао се најчешће два дана током недеље.
Милош Суџум
