Сећам се да је говорио и да су кафане као куће, односно да сваки човек има своју кафану, као дом, своје друштво, као породицу, те да се сваког јутра, љубитељ бирцуза без наређења, постројавао и јављао на својеврсну прозивку. Када би омашио дружина се бринула за здравље прозваног, ако би се разболео наздрављало би се за његов опоравак, а ако би се упокојио попило би се у покој душе, кажу, такав је ред. Ред је и да се наздрави приликом вести о женидби и удадби, рођењу кћери или наследника, унука или унуке, рођендана, годишнице, награде, дипломе, куповине или продаје, односно сваки дан се налазио повод, јер ко је луд да без повода оде у бурцуз...
Није Бачка Паланка никада имала статус града, није била ни велика варош, била је варошица. Данас је варошица са преко 26.000 становника, центар је општине, а у селима живи друга половина људи, па је све по мери, потаман веле у Паланци. Кафана, кафића, ресторана, чарди, па и правих бирцуза има близу стотине, што у вароши што у селима.
Својевремено су историчари записали да су на развој угоститељства у Бачкој Паланци значајно утицали вашари, а варош их је давно изгубила. Док их је било знало се окупити доста света, а вашар је трајао и по неколико дана. У тим приликама требало је прихватити људе, робу и стоку, обезбедити исхрану и смештај. Због тога су уз вашаре, односно вашаришта, ницали бирцузи, кафане са преноћиштима.
Записано је, а према до сада доступним подацима, да је најстарија кафана била у садашњем центру вароши, односно на локацији где се налази робна кућа. По предању кућа је подигнута одмах по најезди Турака, а користила се као „кулук кафа“, или кафана. Ту се служила јагњетина и пила кафа, а око куће било је пет великих стабала. У хладовини њихових крошњи седело се и мерачило, али ту је у време ратних сукоба, потискивања Турака, заседао и Савет који је судио заробљеницима. Када је Аустро-угарска војска ушла у Паланку власти су наредиле да се кућа спали и поруши, а стабла посеку. Касније је, ипак овде нешто обновљено, па је ту била и мала чарда.
И све до половине прошлог века на том месту била је кафана, а и данас је то епицентар вароши. Током векова кафане на том месту мењале су власнике, али и називе, али је у народу тај бирцуз остао упамћен као „Земљотрес“, а само име говори каква је атмосфера владала. Сами називи кафана често су говорили о „реномеу“ угоститељског објекта. Тако је својевремено у Калошу, иначе Улици Иве Лоле Рибара која води ка Фабрици „Синтелон“ (данас „Таркет“) радила кафана „Развод брака“. И тај бирцуз је, веле старији, у потпуности оправдао своје име, јер су се многи бракови развели због пијанчења, трошења радничких плата, а спасени су само они чије су жене биле упорне, али и јаче од младожења, па су их батинама и срамоћењем одвикле од пијанчења и трошења.
Сремска села без кафане
Интересантно је да има села у којима нема кафана, а чудно је да у Нештину и Визићу, селима у Срему која припадају Бачкопаланачкој општини, нема бирцуза. Једни кажу да је то због кризе, нема пара, па нема ни људи за кафану. Међутим, бивши угоститељи кажу да у овим селима бирцуз није ни потребан, јер овде скоро свака кућа има винограда, воћњак, подрум, своје вино и ракију...
Интересантно је да је Паланка почетком 20. века имала пет хотела, а данас само један и то са три звездице. Записано је да су сви хотели били у тада званој Немачкој Паланци. На железничким станицама у Новој и Старој Паланци и пристаништу дочекивали су возове и бродове те гостима нудили услуге хотела у којима су и за које су радили. Хотел „Дунав“ био је највећи, имао је све садржаје од луксузно опремљених апартмана до дворишне баште, а налазио се у садашњој Улици Жарка Зрењанина, од зграде бившег Комитета до Улице ЈНА.
Хотел „Касина“ у првој половини 20 века био је стециште забаве и културе, Хотел „Клешпис“ изграђен је поред железничке станице у Новој Паланци, а у њему су Швабе одржавале своје забаве. Мањи Хотел „Дрер“ био је поред католичке цркве и, како је записано, имао је „варошког гушта“. Постојао је и Хотел „Круна“. Хотел „Турист“ дуго се градио, а онако назавршен пар година служио је и као житно складиште. Ипак, завршен је 1964. године, а једном приликом угостио је и тадашњег председника тадашње државе Јосипа Броза. Хотел „Фонтана“, уствари је реновиран „Турист“, ради од почетка овог века.
Из друштвене прешао је у приватну имовину, а купио га је послодавац из Беча. О потреби изградње новог, лексузног хотела овде се прича већ пар деценија. Заинтересованих инвеститора је било, а бизнисмен из Немачке нудио је својевремено да у приобаљу Дунава, поред спортско рекреационог центра и заливног језера „Тиквара“ изгради хотел са пет звезда, да уради пристан, марину. Причало се причало, па престало, мада и данас у плановима постоји хотел. Интересантно је да својевремено чак и високопозиционираним локалним политичарима није било стало до луксузног хотела.
Међутим, када се реализује изградња Националног регатног центра за кајак и кану на мирним водима (државни пројекат) у овдашњем приобаљу Дунава хотел ће се морати направити. Тако се у Бачкој Паланци, а некако увек око Нове године поведе прича о овдашњим бирцузима кроз векове, оживе сећања на времена и људе којих више нема, о кафанским анегдотама (не)згодним конобарима и конобарицама, али и о (не)жељеним хотелима.
Милош Суџум
