Омиљеног берберина у крају за све то време посећују генерације породица, па тако чика Стева шиша потомке некадашњих муштерија који данас нису више међу живима.
Стеван нас дочекује са осмехом на лицу, у белом мантилу, којим се први пут огрнуо са 14 година, након завршетка основне школе, када је дошао код оца да учи породични посао.
– Мој деда је погинуо у Првом светском рату, а баба је онда тату одвела у Београд, када је са 11 година код његовог стрица учио занат. Тамо је радио 13 година, а онда се вратио у Опово и почео са тешким послом брице. Устајао је сат после поноћи, спремао опрему и одлазио на рад. Тада се куцало на прозоре, те се улазило у дом и под лампом бријало. Када заврши, пређе на другу кућу и тако до свитања. Његове муштерије су све били сељаци, који су ишли на њиве, а волели су да буду уредни, и обрију се једном или два пута недељно. Било је тада много Немаца, па је био берберин и газдама трговцима, апотекарима, конобарима, пекарима – прича Грујић.
После рата су, каже, све биле задруге и све занатлије су морале да се учлане, те је тако и он урадио. Међутим после неког времена су се отвориле нове могућности те је Стеванов отац отворио своју берберницу четрдесетих година и узимао је ученике које је обучавао да постану мајстори свог заната, а сам Стеван је 1956. године, са 14 година дошао да усваја знања.
– Имао сам само једном прекид и то 1959. године, позвали су ме из Панчева да играм фудбал за клуб „Динамо”, јер сам био и одличан фудбалер у то време. Отишао сам и тамо провео пет година, мада, када год је било више посла, тата ме звао и ја сам био у радњи. После фудбала сам се вратио породичном бизнису и од 1962. године, када је он отишао у пензију, ја преузимам посао и до данас нисам више скинуо мантил. Искључиво сам мушки фризер – прича чика Стева.
Свој локал саградио је 1953. године који је и данас на истој адреси. А када упореди време, некада се знало како се постаје занатлија, но данас, тврди, има много приучених занатлија, још уз ове нове модерне машинице, сви некако могу да шишају. Он је остао веран старим алатима које и данас користи. Посла има, а најстарија његова муштерија има 97 година. До прошле године је имао и ученике на пракси, но сада ради сам, уз помоћ сина Дејана, који је такође научио фризерски део посла, јер је желео да остави трага у очувању породичне традиције.
– Помагао сам оцу у раној младости, још док је деда био жив, но то мене није пуно занимало, више сам био привржен медицини. Долазили су му људи из целе општине, са Дунавца и из Ченте, а тада је можда било три фризера, на тако велики број становника. Не бријем, али шишам и ту сам колико ми време дозволи, јер тата више не може толико да ради као некада. Овај посао није нимало лак, нарочито ономад, када је све радио ручном машином, што се види по његовом зглобу десне руке. Притом треба стајати цео дан. Али њему је овај посао све и док може, он ће радити, а ја сам ту да му помогнем, јер да не дође један дан на посао, мислим да би му се срушио цео свет – рекао је Дејан Грујић, који би желео да наследи посао, али је, како каже, још увек у потрази за неким прихватљивим начином остварења те идеје.
И. Бакмаз
