Жупа у Дероњама је утемељена 1804. као филијала Бача, црква је саграђена 1805. а обновљена 1913. Димензије храма су: дужина 23,5 метара, ширина 10,5 метара а висина лађе је 14 метара. Недавно је почела њена поправка тако да се на 37 метара високом торњу сија нови црвени лим. Исус на крсту пред црквом донедавно је био обезглављен, акт вандализма из времена деведесетих. Приликом радова на поправци храма и он је „комплетиран”.
На кући преко пута цркве стоји табла са натписом: „Спомен-плоча палим друговима: Баруданов Браниславу-Бранку, Живков Стевану и Татић Гедеону-Геци, који су 1944. као политички затвореници положили своје животе у темеље нове социјалистичке Југославије”.
Настављамо даље и стижемо до православног гробља на којем се, једни до других сахрањују Срби и Роми. Дероњски Роми су православне вере, за разлику од оних из Вајске, на пример, који су у највећем броју римокатолици.
Оно што одмах упада у очи су гробови Рома-музичара на којима су покојници на полеђини насликани са инструментима које су свирали: Јовановић Тодор, Милош, Ђура, чувени Џиги Бау... Све су то, једно до другог - лица виђао по новосадским кафанама у протеклих неколико деценија. Већина њих умре пре времена: ноћи проведене у задимљеним кафанама и спавање у комбију од Дероња до Новог Сада не обећавају дуг живот.
Стижемо до дела на којем се налазе више стотина хумки које изгледају потпуно напуштено, као немачка и јеврејска гробља у Војводини. Међутим, овде је реч о српским гробовима па је нејасно где су нестали потомци ових покојника. Ту је и велика гробница, готово маузеолеј у помен Стевана Срданова, прерано преминулог младића од којег се потресним епитафом опраштају отац и мајка који су га надживели.
У новом делу гробља затичемо жену крај споменика на којем се налази за ове крајеве неуобичајено име: Еустахио Луца. Луца је била Хрватица из Босне која се упознала са Италијаном а породично гнездо свили су овде међу Србима и Ромима у Дероњама, објашњава њена ћерка док чисти коров испред споменика...
Стижемо до ромског насеља у Улици Бранка Радичевића, последњој са леве стране на излазу из села ка Оџацима. Ту пред једном од кућа поново срећемо Озрена Јовановића којег смо упознали сат времена раније у центру села. Овога пута Озрен је у друштву супруге. Госпођа Јовановић изнела је фотељу на улицу и у њој, ту готово на путу, седи и посматра пролазнике и мотри на унуке. За фотељу је на конопче дуго око пола метра привезан дечији камиончић: „Да се унук игра али да не оде предалеко!”, кроз смех вели Озренова супруга. Већа група мусаве и насмејане деце игра се на улици. Сцена коју је данас, на жалост, у Војводини могуће видети само у ромским насељима. Само они и даље имају пуно деце. У многим селима у којима Роми чине 10-20 посто популације, у школи су и до 70% ромска деца јер су остали мештани у селу (Срби, Мађари...) у великој већини старачка домаћинства или пак имају једно или највише двоје деце.
Са Озреном се враћамо на причу о „Дероњским Циганима” као једном од највећих музичких брендова још из времена Југославије. Прича нам као су некад ромске дероњске банде чекале у башти чувене сеоске биртије “Код баба Живане” да их газдарица пусти унутра и пружи им шансу да зараде који динар. У ту кафану, која је радила све до почетка седамдесетих година прошлог века, радо су навраћали и највиши државни функционери: Александар Ранковић, Слободан Пенезић Крцун, Стане Доланц и други. После лова у Ристовачи код Бача или Карађорђеву код Бачке Паланке долазили су у Дероње да се опусте у овој неугледној тршчари која је била пуна живота. У баба Живанину тршчару долазили су са свих страна а кафана је била баш испред аутобуске станице. Њен син је наводно у Другом светском рату, где је и погинуо, једном приликом спасао Александра Ранковића. Она је на зиду држала слике њих двојице, а испод кецеље је увек имала парабелум којим је смиривала госте пуцајући у плафон, који је од тога био сав избушен. Један од локалних полицајаца, који јој је одузео пиштољ, морао је, по Лекином налогу, да јој врати оружје и извини се.
Стижемо и до другог ромског насеља које се зове Черга и налази се са десне стране пута према Оџацима. На улазу у Чергу стоји велика табла на којој пише да је Европска унија 2018. у оквиру пројекта „Да сваки Ром има дом” финансирала радове на инфраструктури овог насеља. Вредност радова, које финансира Европска унија, износила је око 160.000 евра, а ту је обухваћена изградња 432 метра асфалтног пута у насељу, 515 метара водовода и 210 метара јавне расвете. На овај начин су значајно побољшани услови становања за преко 30 ромских породица.
Испод табле затичемо једну Ромкињу свеже изманикираних ноктију. Лидија јој је похвалила нокте и питала је да ли их сама лакира. Жена нам је поставила неочекивано питање: „Ако би моја кућа изгорела да ли би нам Европска унија купила нову?”. На моје питање - зашто је то занима, испаљује као из топа: „Па, тако је било у Богојеву!”.
На повратку у центар села пролазимо крај фарме породице Компалић која је чувена у Војводини по производњи бостана. Поред лубеница, Компалићи производе и млеко и сир, на фарми се налази 20 крава. Млади Сава Компалић, наставља породичну традицију. Половину млека продају а другу половину задржавају и од ње праве сиреве које продају на пијаци у Бачу а има их по ресторанима. Обрађују преко 100 јутара земље, потребно је произвести храну за ту стоку. Сава који је заједно са братом решен да остане у селу жали се на увоз лубенице из Албаније, Северне Македоније и Турске па се деси да неких година морају да баце цео род бостана.
Дероње су, иначе, чувено паорско место па тако овде почетком јула сваке године Културно-уметничко друштво “Сеферин” из Дероња организује “Старинску жетву”, манифестацију која има за циљ одржавање културног богатства Бачке и неговање обичаја везаних за старинску жетву жита. У оквиру манифестације учесници се такмиче у ручној косидби жита. Окупљање гостију и такмичарских екипа из Војводине и Хрватске је на салашу “Савићеве ветрењаче”, где се увек организује и традиционални доручак. Након тога је дефиле учесника кроз село, од “Савићевих ветрењача” до парцеле на улазу у село где се такмичење одржава.
Дероње су познате и по археолошком локалитету Доња Брањевина. Археолошка ископавања су веома успешно вођена у периоду од 1965. до 1995. Локација крије у себи тајну најстарије ратарске културе у Европи. Статуета из раног неолита (пре више од 7.000 година) „Црвенокоса богиња“, најзначајнији је проналазак са овог налазишта. Истиче се првенствено својом монументалношћу јер својом висином од 38 цм представља правог дива у односу на друге статуете сличног типа које не прелазе 15 цм.
Археолошко налазиште је откривено 1965. а ентузијазмом и ангажовањем археолога аматера из Оџака, Сергеја Карманског, Ивана Немеша, и других. Налазиште је 1971. проглашено спомеником културе и заштићено је. Статуета у облику женске фигуре, која је касније названа Црвенокоса богиња откривена је 1989. Ископао ју је археолог аматер Милан Јовић у сонди величине 6 х 6 м, у централном делу неолитског насеља. У периоду истраживања откривено је још мноштво других, мањих фигурина људи и животиња.
Међутим, након тих сензационалних открића (и упркос њима) налазиште је било запостављено и пуштено да зарасте у коров. Тек пре неколико година, формирањем Туристичке организације општине Оџаци и ангажовањем стручних радника оџачке музејске јединице простор налазишта је уређен, постављена је табла са ознакама и заштитна ограда. Увећана макета бронзани кипа Црвенокосе богиње налази се у центру Оyака. Већина експоната са налазишта чува се у Музејској јединици у Оyацима а оригинална статуета Црвеногокосе богиње се налази у сефу банке (!?) док се сувенири реплике се могу купити у просторијама Туристичке организације Оџака.
У центру села, одмах поред римокатоличке Цркве Св. Јосипа налази се кућа која већ на први поглед, по својим архитектонским карактеристикама изгледа много старија од свих осталих у селу. Реч је о некадашњем Жупном уреду, кући старој преко 230 година коју је римокатоличка црква дала на коришћење Удружењу жена „Златне нити” које је ту отворило Етно-кућу. Распитујемо се код двојице који пију пиво испред сеоске продавнице на ћошку: „Потражите Божану, код ње је кључ!” и упућују нас на кућу педесетак метара даље. Проналазимо Божану Мијин из „Златних нити” која љубазно пристаје да нам покаже Етно-кућу. Док је чекамо, обилазим напуштени једноспратни објекат. Божана нам објашњава да је то требало да буде Дом културе, изградња је почела крајем осамдесетих али никада није завршена. На зидовима више или мање избледели графити који сведоче о паролама и политичким стремљењима протеклих неколико деценија…
Божана нас уводи у Етно-кућу и показује богату збирку предмета који говоре о традиционалном начину живота овдашњих Срба-староседелаца. Пажњу ми привлачи слика краља Александра Карађорђевића на одру изнад које пише „Чувајте Југославију!”, реченица коју је (наводно) након атентата у Марсеју 1934. у самртном ропцу изговорио Дероњцима омиљени монарх.
У једној од просторија налазе се предмети једне Немице из Оџака која их је завешатала Етно-кући у Дероњама како би сведочили о животу немачке заједнице која је у овом селу постојала до 1944.
Удружење жена „Златне нити” организује изложбе рукотворина а крајем јуна сваке године цело село мирише на крофне и шећер у праху за време манифестације „Крофнијада”.
Роберт Чобан
