На стрелишту није било људи, али сам угледао надреалну сцену: расходовани хеликоптер и амфибију америчке војске. Иначе, Ловачко друштво “Фазан” у Темерину, које има 130 активних и тридесетак почасних чланова, једно је од најстаријих у Војводини. За две године ће обележити пун век рада, мада су нађени документи који потврђују да су Темеринци организовано ловили још 1905. Нешто даље од стрелишта, одмах поред пута - лепо одржаван крст, са венцем цвећа испод распетог Исуса, један од симбола војвођанских поља о којима су певали и писали Вељко Петровић, Драшко Ређеп, Ђорђе Балашевић, Звонко Богдан, Мика Антић и други хроничари и песници равнице.
Улазим у Сириг. За четири године село ће прославити 100. рођендан. Плански је на данашњем месту настало 1927. (мада се помиње још у ЏВ веку) на пустари на којој се населило око 200 породица из Бођана и Вајске, које су расељене због поплава Дунава 1924. и 1926. Њима је додељена земља одузета аграрном реформом од Српске православне цркве. Касније се у Сириг доселило још 25 породица солунских добровољаца из банатског села Соколац. Те породице су биле досељене из Лике у Банат, али су морале да напусте тамо додељену им земљу, јер је њихов ранији власник добио судски спор против државе, па су поново морале да се пакују, овог пута за Бачку.
Сириг се у предратним годинама лепо развијао, да би га већ први дани фашистичке најезде завили у црно. Тог 13. априла 1941. село је било поприште првог масовног стрељања у окупираној земљи, на које опомиње споменик који се налази на месту масакра. Најпотпуније је о овом крвавом догађају писао дугогодишњи директор сеоске основне школе, историчар Бранко Срнић у својој књизи “Априлска трагедија: Сириг, 13. априла 1941”:
“При повлачењу Прве армије Југословенске војске један вод је као заштитна јединица поставио противтенковске топове и митраљезе у селу и ту су чекали долазак Хортијевих јединица из правца Србобрана. Негде изјутра 13. априла (између 8 и 10 часова) из очекиваног правца су наишла троја борна кола, али су топовским дејством уништена двоја са вероватно шест војника у њима. Трећа кола су се вратила у Србобран до главнине Мађарске војске.
Заштитна јединица Југословенске војске је одмах потом напустила своје положаје у селу, тако да се код Сирига борбене активности нису даље развијале. Око поднева је на село са србобранске стране испаљено неколико граната, а одмах потом су из Темерина стигли наоружани немзетери који су почели да терају становнике да изађу на пут према Србобрану како би белим марамицама дочекали и поздравили Мађарску војску. Један део становника, поготово онај који је имао некаквог ратног искуства, благовремено је избегао из села претпостављајући да ће бити одмазде, али је више од половине сељана, са великим бројем жена и деце, изашао на указано место”.
Бранко Срнић је навео да је истерано на “дочек” 683 становника, од тога 417 деце и 266 одраслих. Уз то се на стратишту нашао и непознати број људи који су се затекли у селу бежећи испред хортијеваца, а међу њима је било и неколико војника.
Око 17 часова са србобранске стране, преко моста на Јегричкој, почела се приближавати мађарска војска. Део војне колоне је прошао према Новом Саду, а онда се зауставио један камион и из њега су изашли војници наоружани пушкомитраљезима и пушкама. Војници су се распоредили по друму, а недуго потом су по окупљеним Сирижанима отворили ватру из свих оружја. Паљба је трајала десетак минута, а на лицу места је погинула 61 особа, 28 их је тешко, а 51 лакше рањено. Убијање преживелих, као и пљачкање села, обављено је одмах после стрељања, али се наставило и следећег дана, 14. априла, када је убијена 31 особа.
Православна црква Светог Василија Острошког у Сиригу утемељена је 12. маја 1992. Цркву је пројектовао Бранислав Косовић из Бачке Тополе а целокупна активност око припреме и изградње храма одвијала се под руководством Црквеног општинског одбора СПЦ у Сиригу. Освештење цркве су обавили Епископ бачки Иринеј Буловић и Епископ барањски Лукијан. Први свештеник у Сиригу, Цветко Миливојевић, постављен је 1. новембра 1996. а прву службу је одржао у цркви у изградњи 17. новембра исте године. Данас је Црквена општина Сириг у саставу Бачке парохије. Простор испред храма лепо је уређен а цветном баштом доминира споменик Солунским ратницима, који је израдила Уметничка ливница Станишић а постављен је 2007. На њему су уклесана имена 192 Солунца, оснивача села.
Од свих рањених умрло је 14 људи, а у затвору у Темерину или на околним салашима подлегло је још шест особа. По попису Ђорђа и Божидара Вујановића, било је 111, а по попису Бранка Срнића укупно 112 идентификованих жртава. Но та се бројка не може сматрати коначном. Браћа Вујановић, примера ради, у својој монографији Сириг наводе још два имена за која поуздано знају да су тога дана убијена (жандар Илија Вулпија из Темерина и Ранислав Стевановић из Трбушана, Колубарски срез), али их из неког разлога не помињу у списку пострадалих.
Колега са РТВ-а Ђорђе Николић 2012. разговарао је са Блажом Суботићем сведоком масакра који је те 1941. имао 7 година: “У тој пуцњави убијени су ми мајка и стрина. Стрина је ставила цегер на главу, мислила је да ће тако да се заштити. Метак је погодио у главу, мајка се окренула да јој помогне па је и она добила хитац у груди. Млаз крви из мајчиних груди ме је залио по лицу, сав сам био крвав!”
На месту злочина, 1976. подигнут је монументални споменик од неколико камених блокова на којима се налазе имена жртава (међу њима у деца, па и бебе од годину дана) као и стихови Мике Антића: “За сваког ко је непријатељ - ово место је крај света. Од Сирига се даље не може!” Аутори овог споменика су вајар Павле Радовановић и архитекта Милорад Бербаков. Обилазећи Војводину на бициклу видео сам многе споменике посвећене жртавама фашизма и мој утисак је да је овај уметнички најимпресивнији.
Трагични догађаји од 13. и 14. априла нису били крај мукама Сирижана. „Сва она лица српске, босанаске и црногорске, те циганске народности, надаље Јевреји, који пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, то јест усељеници или колонисти, дужни су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 29. овог месеца у 0.00 сати“. Ово је била наредба мађарског генерала Ференца Бајора, војног команданта Новог Сада, обзнањена 25. априла 1941, тачно две седмице пошто је мађарски регент Миклош Хорти, уз бојни поклич „Напред, на хиљадугодишње границе!“, своје хонведе послао у напад на Краљевину Југославију. Његов главни циљ била је Бачка, а управо у њој је био насељен највећи број од укупно 19.200 добровољаца из Првог светског рата, који су добили право на колонизацију. Преживели Сирижани протерани су из својих кућа, већина их се упутила у правцу старог завичаја у Херцеговини, неки су на путу и страдали. Они који су се после рата вратили - дали су нови живот овом селу.
У центру Сирига, дуж целе Улице краља Петра, постављене су светиљке у облику фењера, што је реткост у другим местима ове величине. Ту је и споменик борцима погинулим у НОБ-у (1941-1945) постављен још у време социјализма. На изласку из села према Змајеву наилазим да живописно декорисане просторије две политичке партије (СПС-а и ПОКС-а), и на обе стоји натпис - “Издаје се”.
Роберт Чобан
