Прича о некадашњем текстилном гиганту, званично је окончана 19. јануара 2016. године брисањем из евиденције привредних субјеката.
Брисање је завршни печат на стечају који је трајао пуних 11 година – од 4. јуна 2004. када је стечај отворен до 23. октобра 2015. када је закључен. За тих 11 година, са тепихаром се свашта дешавало. Три године након отварања стечаја, после неколико безуспешних покушаја, фабрика је 2007. године продата руском бизисмену Владимиру Антонову за 157 милиона динара. Бивши радници тврдили су да су залихе готових производа и сировина вишеструко надмашивале ту суму. Да не говоримо о огромном комплексу на ком се фабрика налази и зградама унутар њега.
И када је продата, радници су притисцима и протестима једва успели да дођу до својих потраживања – неисплаћених зарада. Када се то коначно десило, од онога што им је припадало, добили су нешто више од 77 одсто и то без камата, иако им је новац дугован годинама. Власник је приликом куповине најављивао покретање производње и ткање ексклузивних тепиха у малим серијама за пробирљиво тржиште, од тога, није било ништа.
Данас се у погонима и објектима у огромном комплексу некадашње фабрике тепиха „Пролетер” налазе закупци – мале производне фирме које раде разне послове. Неки производне објекте користе као складишта. Има и празних погона који се стално нуде у закуп. Садашњи власник ВБТ - Великобечкеречка тепихара, како се сада предузеће зове, готово да и не долази, а нико други од мало запослених није овлашћен да даје информације.
Ж. Балабан
