Забележено је да су теписима „Пролетера“ били опремљени хотели Интерконтинентал, Хајат, Метропол и Југославија у Београду, хотели у Бечићима и Будви, вила у Милочеру, пословна зграда некадашњег Нафтагаса, али и
хотели Шератон у Зимбабвеу и Кувајту. У „Пролетеру“ су за „Мерцедес” рађене подне облоге за аутомобиле, као и за авионе „Боинг”.
Да тепихара и даље ради, догодине би славила 130 година постојања. Јер, 1894. године почела је са радом Великобечкеречка фабрика тепиха, која је кроз историју мењала власника, локацију и својинску структуру. Више власника је променила пре Другог светског рата да би после рата била национализована.
У историји индустрије тепиха посебно је значајна 1965. када је започета прва темељна реконструкција фабрике, а три године касније купљена је нова опрема из Белгије. Комплетна реконструкција обављена је у ходу, од изградње хала до пресељења и монтаже нових и постојећих машина, у периоду од 27. јуна 1969. до 2. октобра 1971. године, када је нова фабрика, на Дан ослобођења града у Другом светском рату, пуштена у рад.
Фабрика је пројектована по савременим технолошким решењима. Производна технологија је била потпуно нова и омогућавала је велики број артикала уз много већу продуктивност. У фабрици су запослени врхунски дизајнери а, према доступним подацима, блиска сарадња постојала је и са дипломцима факултета ликовне и примењене уметности. То су године највећег просперитета фабрике тепиха, када је њена производња чинила 35 одсто производње тепиха у бившој Југославији. Дичили смо се тада највишим квалитетом тканих тепиха и подних облога од новозеландске рунске вуне која је предена и бојена најсавременијом технологијом за то доба.
Ратови и санкције су учинили су своје. Индустрија тепиха „Пролетер” је отишла у стечај да би је 2007. године купио руски бизнисмен Владмир Антонов, и то за 157 милиона динара. Радници су тада тврдили да је нови власник затекао залихе тепиха и друге робе које су вределе знатно више од износа плаћеног за фабрику.
У званичном представљању нове фабрике ТВБ, којој је дао име по предратној тепихари, претечи „Пролетера“, Антонов је најавио повратак радника у погоне и освајање европског и светског тржишта. Од тога није било ништа, осим што су залихе распродате. Фабрика, односно њене хале и погони, издају се у закуп, а од производа некадашње тепихаре остали су теписи које још неко има у свом дому и вредни примерци различитих предмета у рукама приватних колекционара.
