Али стиче се утисак да је постотак домаћина овдашњих који се позитивно очитују гледе ЕУ пребацио оних магичних 50 одсто тек кад је народу објашњено да неће морати ракијске казане и луле продавати у стари бакар само зарад светлије будућности у територијално, политички и економски уједињеном Старом континенту. Следећи ту логику, ни у Кљајићеву, највећем селу сомборског атара претежно насељеном потомцима крајишника, противници нашег годоовског путешествија ка Европи немају неке претеране шансе, јер се овде вазда гајио култ мученице, како се вековима уназад у нашем народу тепа ракији. А ракија ти је, брате мој (као што је и бурек само она пита са сиром), ако је питати Кљајићевчане, само она од шљиве испечена, а после Велике Госпојине, сеоске славе, највећа фешта овдашња су свакако „Дани веселе машине“, па кад се Макрон и Меркелова коначно удобровоље за пријем у ту ЕУ, ми смо спремни...
Девету годину, дакле, окупише се прошли викенд поклоници „ракије, рако, ја те волим јако“ на оближњем Бурдушевом брду, поставише 15 казана и потпалише ватре, не би ли од кома бистру мученицу „исцедили“ и тиме доказали како смо и еколошки народ приде. Да се овде не шале када је дестилат у питању сведочи и то што је за овогодишњи такмичарски део пријављено (наравно под шифрама) преко 70 узорака већ испечене шљивовице, што кљајићевачко огледање у умећу справљања ракије сврстава у најмногољудније у овом делу света. Све организује иста екипа, Удружење воћара и виноградара „Висови“, које нема проблем са самим називом ни свог удружења нити места одржавања, мада су у сред бачке тепсије смештени. Ипак се крај села протеже такозвана Телечка греда, па и та два-два ипо метра разлике у надморској висини захтева да се обележи топонимом и називом УГ-а.
Док око ватри и казана послују сами Кљајићевчани и њихови гости из Стапара, Станишића, Дорослова и других села, за новопридошле госте се стара Бранко Шоштарић-Шоле, а право одушевљење настаје кад се појави и легендарни, овде већ стални гост, Бора Отић из РТВ-овог „Петказања“. Сваког чуда за три дана, па се тако и мајстори шљивовице окрећу свом послу, све испод ока погледајући гошће из Станишића, чланице тамошњег удружења жена „Удахни живот“, које своје умеће доказују на два мала казана. Гунђа мушкадија нешто око тога да су ономад и Моношторци потценили чланице овог удружења на такмичењу у кувању рибљег паприкаша, па су се провели као боси по трњу кад су наречене даме освојиле прво место и у тој традиционално мушкој дисциплини. Смеју се Станишићанке на ову причу и тврде да су ту само због дружења, а ракију ионако са властитим мужевима пеку већ деценијама уназад, па им знања и вештине не фали.
Већ двадесетак дана ракијски казани широм Србије увелико тутње, а капљица по капљица полако се пуне флаше и бурад. Уз казан се најбоље сумирају резултати сваке воћарске сезоне, а у Кљајићеву се већ неколико година у септембру одржавају “Дани веселе машине”.
У Кљајићеву је “веселу машину” потпалило 15 екипа међу којима и једна комплетно женска…
Као и већина воћара и овде се жале на „сулуду“ годину и мраз из марта који је десетковао сво воће, па тако и шљиву, али ето, снашли су се, прикупило се „стенлејке“ из крајева у којима је родила, па не фали ни за такмичење, а ни за дугу годину до новог рода.
- Па није да није рода уопште било, али ето мени је „преживео“ мразове само воћњак у долини, док је овде на греди све у цвату пропало.- вајка се Душан Милојевић, један од највећих и најозбиљнијих воћара у овом крају. Каже, од уобичајених количина шљиве ове године га је допала тек трећина очекиваног рода, али и то је довољно да се подмире кућне потребе, а остаје нешто и за продају.- Имам ја и јабуке, али шљива сва иде у казане, па се боље заради него да покушавам да је продам у конзум. Видим и млађи људи по селу све се чешће хватају овог посла, а кад ставиш сву шљиву у ком, од које је већина она прве класе, то значи да је и ракија квалитетна, па је није тешко ни добро продати. Има ту рачунице..- појашњава Душан и додаје упаљач својим сусељанима Анти и Милану, комшијама које не само да један другом из куће не избивају, већ су и заједнички казан купили, као да доказују ону стару народну пословицу по којој иде „прво Бог па комшија“. Немају времена ови домаћини да се замајавају са новинарским сметалом, али ипак уграбише цајта да појасне како нема неке велике разлике у шљивовици справљеној од кома у којем су завршиле и коштице и оном без њих.- Горчину може да да коштица само ако си спремао ком у муљачи за грожђе, па због оних окаца изломиш коштице. Иначе не, нема ту неке веће разлике. Ако си мајстор! А ако ниси, онда...- слежу раменима и хвале младиће овдашње који су се већ у исто домаћинско коло ухватили.
А младе „снаге“ предводе Марко Гвојић и Бранко Пајић, момци од двадесетак година, који озбиљно приступају и овом послу, не хајући за задиркивање другара окупљених око казана. Кажу, то су им „транспортери“, пријатељи који су трактором извезли на Бурдушево брдо Бранков казан, од оца наслеђен у аманет, па морају да истрпе пошалице по којима су Кљајићевчани и иначе познати у сомборском крају. Мада савршено уиграни, мало се и разликују када је став око мученице у питању, јер док Марко тврди да се са шљивовицом ништа не сме поредити, Бранко стидљиво признаје да је, лично, склонији кајсији, па се на крају чини да ипак ново време носи са собом и нове адете. Макар кад је ракија у питању.
Милић Миљеновић
