Послушали смо трећи, те нас испратише коментаром: „’Де сте нашли баш тамо да идете?!“ Ех... „Читајте „Дневник“ па ћете сазнати“, одговарамо им и поново зарањамо међу њиве, борећи се са кратерима од рупа на атарском путу, док Добродола нигде ни за лека.
Онда смо се и ми малко запитали ’де смо нашли баш тамо да идемо и... хоћемо ли ишта и наћи?
Без погрешних скретања и лутања по сремачком кукурузу и житу, а кретавши се у правцу Фрушке горе, сусретосмо се и с Добродолом лицем у лице. Одмах на улазу затичемо двојицу мајстора како, закуцавањем ексера у надстрешницу црквице праве, чини се, једину буку у селу. Обрадовани што ћемо тако брзо да пронађемо саговорнике, што нам се ретко кад дешавало, добијемо коментар од оног причљивијег како су њих двојица ту само мајстори.
„Ми овде само покривамо кров на улазу у цркву, да је обогатимо и дамо јој лепши изглед“, каже нам Петар Пера Рушпај из Ирига, али нас упућује где даље да идемо.
„Идите код Мишике. Он је увек код куће и један је од најстаријих мештана. Нема где да лута, осим ако је на њиви. Значи, овде идете лево, па одмах десно и та прва кућа са стаклеником је његова. Кажите му да сам вас ја послао и да ћу му навратити касније.“
Некада се звало Пустара Добродол
Добродол је настао као надничарско место. У једној кући су живеле и по две породице. Деда Мишика каже да је то село младо, као и да ће убрзо да изумре. Не зна да л’ данас има и 30 кућа и многе су празне. „Булдожер ће доћи и све порушити“, уверава нас наш саговорник. “Ово се звало Пустара Добродол, а онда су окренули да буде само Добродол.”
И 50 метара даље, ето нас испред Мишикине куће, двоумећи се да ли да улазимо, што никад не практикујемо, или да седнемо на главни шор и чекамо да се можда неко и појави на улици. Међутим, када смо зачули неко лупање које је допирало из дворишта, решили смо да завиримо унутра и пронађемо неког од домаћина.
Довикнули смо „Добар дааан!“ неколико пута, али узалудно. Неодустајући, јер кад смо већ кренули онда идемо до краја, прошуњали смо се кроз сређено ушушкано двориште препуно ружа и најзад наишли на деда Мишику како испред шупе чучи и ради нека озбиљна посла с дрветом. Добар дан – добар дан, ми ето код Вас, и како то већ иде, а домаћин у чуду.
„Шта да вам причам? Боље је било нег’ сад“, каже Мишика Колер који има 82 године и цео живот је провео у Добродолу.
„После Другог рата није ваљало, али је од 70-их до 90-их било све добро. А онда... Данас овако, сутра онако...“
Иако признаје да би волео да живи негде другде, у свом селу је остао зато што се његова породица бавила земљом и морало је да се ради. Ипак, не би деда Мишика далеко, њему су довољни и Путинци, тамо му је најлепше.
„Један син ми је у Жарковцу, боље да сам макар и тамо отишао, имају лекара, продавнице, аутобус“, прича наш домаћин.
„Овде имамо једну продавницу и она ради до 8.30 изјутра. Разделе ’леб и готово. Сваки други дан морамо да идемо негде са стране. Видим да лети отварају продавницу и увече, па стари тамо иду да седу и пију. Знате шта све причају... Ја не знам јер не идем тамо. Не пијем, па шта ћу, онда, с пијаним људима причати?“
Некад 200 литара меда, данас тек по која тегла
Отац Мишике Колера је некад имао 70 кошница за пчеле. Тада се правио мед и око 200 литара у бурадима камионима носио у Београд на продавање. Сад не може тако...
„Сад правим кошницу. Имам две, а из једне су отишле пчеле јер није било матице. Хоћу макар пет-шест да у’ватим“, планови су деда Мишике јер земљу више не може да ради.
„Правимо мед од сунцокрета, багрема, репице, онај ливадски... Не продајемо га, то буде само за нас. А син води рачуна о стакленику па на пијаци у Новој Пазови продаје поврће.“
Добродол је настао као надничарско место. У једној кући су живеле и по две породице. Деда Мишика каже да је то село младо, као и да ће убрзо да изумре. Не зна да л’ данас има и 30 кућа и многе су празне. „Булдожер ће доћи и све порушити“, уверава нас наш саговорник.
„Ово се звало Пустара Добродол, а онда су окренули да буде само Добродол. Не знам шта им то значи. А сад ништа добро ни нема овде. Кад је била економија, било је овде преко 40 ђака, а сад нема ни три детета“, прича деда Мишика и полако почиње да смекшава, па и да се смешка.
„Ау, овде је некад била игранка! Долазили су и из Вогња пешке ’вамо. Нигде у околини није било као код нас. Тако сам и упознао своју жену и сад смо у браку од ’61. Имамо Дом у другој улици и тамо смо правили те игранке. А сад кад их буде, дођу само стари, а момци и девојке иду на друга места.“
У селу су већински Мађари, има свега троје-четворо Срба. Недавно су добили „нормалан“ пут из Шатринаца, којим смо се и вратили за Нови Сад, а иначе су користили онај који је још војска направила. Али зато имају предивно језеро које, како каже деда Мишика, нико не одржава, али је нама личило као рај на земљи. Ипак, долазе тамо са свих страна на пецање. Не знамо с колико успеха се рибари враћају својим кућама, али ми смо и те како били задовољни нашим „уловом“ и жељом да се још који пут вратимо.
Остај нам добро, добри Добродоле!
Леа Радловачки
Фото: К. Ивановић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Ириг. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
