Ако долазите из правца Бачких Винограда чека вас дуг пут до прве раскрснице на којој је двоумљење – да ли ићи лево или десно – неизбежно, па ако се одлучите најпре за другу опцију, она ће вас одвести до старог центра села.
Напуштени објекат некадашње земљорадничке задруге, споменик палим борцима Народноослободилачког рата, првобитна пијаца са старим бетонским тезгама, кошаркашко игралиште, и све то уз недавно прочишћеног Кириша.
Низ Улицу Братства и jединства, ка језеру Капитански рит, налази се бина за приредбе, дечје игралиште, Дом културе који се санира од пода до плафона, па још напред стара основна школа код које скрећете лево и пролазите поред огромног вашаришта, након ког идете опет лево, у Улицу Арањи Јаноша која вас води до новог центра где су амбуланта, вртић, данашња осмолетка, пошта, месна заједница, пијаца...
– Деведесетих година, када је све пропадало, стари центар је пребачен овамо, Задруга је приватизована и у преговорима смо с власником да нам дају ону зграду коју сте видели код споменика, а ми ћемо њима уступити ливаду и мочвару код њихових силоса, које је настало ископавањем за насип – прича нам председник Савета МЗ Мале Пијаце Еде Сарапка. – Ту зграду бисмо обновили корак по корак, претежно друштвеним радом и трудом. Такође, поред има још један, мало касније зидан, а од ког бисмо направили туристички центар са смештајним капацитетима. Све то заједно би била једна као сеоска кућа, која би била домаћин свим локалним удружењима који желе да раде нешто за наше село. Имамо и идеју да на Киришу направимо макету млина, као и шеталиште од једног до другог моста.
На површини од 640 хектара, у атару између Малих Пијаца и Велебита, налази се језеро Капитански рит, односно рибњак који је у функцији од 1953. године, а у приватном власништву од 2003. Сачињено је од 13 језера и 19 зимовника, у којима су најзаступљенији шаран, те сом, толстолобика и амур. Међутим, осим воде богате рибом, сам пејзаж је задивљујућ и пун разноразног птичјег фонда, међу којима највише има патака, галебова, чапљи, али и корморани с којима муку муче, јер једу рибу.
– На годишњем нивоу буде до сто вагона рибе и све иде у продају, а највише на нашем тржишту, понешто и за Босну – каже руководилац производње Милош Мадоуш. – Сад посао иде већим интензитетом, јер пребацујемо рибу из мањих у веће објекте.
Планови су велики, лепи и корисни, а како за сада стоје ствари, нема разлога да не буду и остварени.
Највеће улагање у селу, а које је важно и за цео овај регион, било је прављење пута између Шушљака и Малих Пијаца, скоро пет километара дугачак, а који је најпре био три метра широк, а сада је шест. Врло је прометан, јер многи избегавају да од Суботице наовамо иду кроз Хајдуково и Бачке Винограде, па пресеку кроз Шупљак. Некад су Мале Пијаце биле „слепо” село, док сад имамо три улаза, а планира се и изградња пута према Орому, што је капитална инвестиција и не знамо кад ће бити реализована – вели наш саговорник, додајући су да се њихово село налази на идеалној позицији, у близини три гранична прелаза, окружен пешчаром, црницом и пашњацима, речицом и језерима.
– Последњих пет година имамо климатске катастрофе, због чега у летњим периодима уопште немамо кишу, а заједно са температурним шоковима између дана и ноћи доводе до тога да немамо никакав принос у селу. Људи се сналазе, троше залихе, подижу кредите, али се никада неће предати. Нема парцеле која није обрађена. Горе где имамо црницу, изнад Кириша, тамо је само ратарство, доле се узгајају воће и поврће, а према Кањижи имамо пашњаке. Тако да, и кад су лоше године, увек нека опција извуче ситуацију – појашњава Сарапка.
На подручју данашњих села Мале Пијаце, Шушљак и Хајдуково постојали су бројни салаши који су почетком 20. века бројали око 3.000 људи. С развијањем трговине, уз реку Кириш на којој је било седам млинова, а где се данас налазе Мале Пијаце, било је десетак продајних пунктова на којима се продавала, односно куповала разноразна роба. Тај „локалитет” људи су називали малим пијацама, одакле и потиче назив села које се на географским картама појављује тек 1935. године, док је ‘60-их прихваћено као засебна месна заједница.
Оно што им као селу „извлачи ситуацију”, односно доказује да место и са све мањим пројем становника може да живи и поносно парира већим насељима у околини, јесте једномесечно одржавање вашара који окупљају бројне трговце и купце који имају прилику да за мале паре купе квалитетне делове, опрему, одећу, животиње...
– Крајем маја, паралелно са тим вашаром, имамо и Међународно такмичење народности у кувању, где нам долазе гости из целе Панонске низије. Немамо категорије, него свака екипа припрема неки свој специјалитет. Највећи успех смо имали када је било 156 кувара – поносан је председник села, додајући да се на оваквим манифестацијама нарочито покажу Удружење жена „Накит” које је задужено за хуманитарне акције, КУД „Јокаи Мор”, „Покрет за Мале Пијаце” и Удружење младих „Together”.
Текст и фото:
Леа Радловачки
Окупирани овоземаљским животом, заборављају на духовни
Током читавог Другог светског рата, у Малим Пијацама се градила католичка црква, која је завршена и освешћена 1945. године, те посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Како је у ондашње време било много верника, којима није био проблем и да пешке одлазе у Мартонош на службу, донета је одлука да у свом селу добију храм.
Међутим, како каже свештеник Јожеф Сел, који је парох у Малим Пијацама 30 година, данас су људи презаузети овоземаљским животом, те немају времена да се посвете духовном. Како додаје, прошле године је био 18 сахрана, што је мање него иначе, док су крштења и венчања све ређа. Разлог томе, појашњава наш саговорник, је тај што се млади све више одсељавају, а они који остају одлучују да касније крсте своју децу.
