Прилично бистра вода, високе обале обрасле храстовом шумом, четинарима и другим племенитим стаблима одају утисак планинског језера, иако се сотско језеро налази на свега 150 метара надморске висине што га опет чини другим највишим језером Фрушке горе, одмах иза Бешеновачког.
За разлику од неких ранијих малерозних обилазака фрушкогорских и сремских језера, дуг пут до Сота прошао је „без губитака“, али се и на овом језеру поновила слика са претходних – сунчан дан, прелеп амбијент и нигде никога...
Иако је на први поглед деловало као да апсолутно никог нема на језеру, пажњу је привукао паркирани добро очувани „фића“, чијег власника Миодрага из Шида затичемо у „борби“ са штаповима и оскудицом рибе.
Само ове маниће вадим, мада буде понекад и нешто озбиљније. Овде и не долазим толико због рибе колико због амбијента и мира и зато више волим овде да пецам него на Дунаву и другим местима на која идем, каже Миодраг док са удице скида још један ситан улов.
Према његовим речима у језеру има крупних риба, поготово шарана, док су приче о сотским сомовима нашироко познате.
Кад је језеро прављено 1979. године, овде је посечена шума, стабла су остала и вода их је прекрила тако да је дно језера сада идеално за скривање сомова због чега их је јако тешко упецати. Једном приликом је фирма из Новог Сада постигла договор о изловљавању сомова из језера, али су после пар дана одустали јер им је пола опреме остало на дну језера, а успели су да извуку можда пар комада. Због неких несрећних случајева на језеро су долазили и рониоци који су причали да су доле видели огромне сомове. Видимо их и ми понекад на површини, али стварно их је скоро немогуће извући, има их огромних - није риболовачка прича, тврди Миодраг и констатује да ће рибе бити све мање ако се језеро не буде чувало и порибљавало.
Даљом шетњом уз обалу, наилазимо на још постављених штапова, али мајстора нигде... Заправо мајстор је мало прилегао у хладовину десетак метара даље... Илија из Моловина, јединог места које је даље и од Сота, којег је из поподневне дремке пробудио несмотрени новинар, каже да док риба спава и он одмара...
Чекам неког озбиљнијег шарана, а то може и да потраје па зато има кад и да се прилегне, кроз смех каже Илија
Али „засвирају“ мени штапови чим нешто удари на удицу, а то ме одмах пробуди ако заспем, указује Илија на модерне пецарошке технологије које му омогућавају пецање из „хоризонтале“.
Иако иде и на друга места, Илија каже да најчешће пеца на Сотском језеру јер гужве нема, а рибе још увек има.
Ко зна тај ће и упецати, то је увек било..., каже Илија који уз риболовачку још увек „гања“ и фудбалску каријеру, а након неколико година играња по Срему, остварио је и међународни трансфер преласком у суседни Илок.
Језеро Сот је у надлежности Националног парка Фрушка гора, али према речима пецароша које смо затекли, чувари су на овом језеру „митолошка бића“. Тако изгледа и некадашња чуварска кућица на обали језера, која би тако запуштена и обрасла растињем могла да послужи за снимање неких напетих сцена...
Настанак: Акумулација
Локација: Село Сот
Површина: 18 хектара
Дубина: До 10 метара
Употреба: Купање и пецање
Недалеко од чуварске кућице са неоствареним сценским потенцијалом, прекидам групу људи у сред јела... У хладовини уз саму обалу, чувени сремски кулен, сланина и шта се још може јести из руке... Фамилија из Сота дошла је на обалу да посече стари шљивик и у паузи између две туре се доручкује - руча.
Имамо ту шљиве старе преко 40 година. Годинама се већ полако суше и сваке године неко нам посече по неколико стабала. Сада пошто су већ скоро све суве, одлучили смо да их посечемо, али немој нас много „промовисати“ у новинама, још ће нам се појавити неки чувари, рече један од њих пре него што ме понудише куленом којем је тешко одолети...
Убрзо су из оближње шуме, тачније чувеног ловишта „Ворово“ које се маслања на обалу сотског језера, огласиле неке крупније „зверке“ што је била нека врста подсетника да се треба возити 100 км назад до Новог Сада...
Текст и фото: Нико Перковић
