Пребројавајући цркве, јер нисмо били сигурни да их је (само) две, успели смо да лоцирамо где се шта налази и, по усправним и оним накривим торњевима, али и по некадашњим богатим швапским кућама које упркос зубу времена не могу да сакрију некадашњи гланц, схватимо да то место у општини Оyаци и није толико компликовано. Испресецано магистралним путевима и великим жутим путоказима како изаћи из села, на путу до Раткова нисмо ни на једној табли прочитали његово име, чак га нема ни на улазу у насеље. А ни на излазу! Ипак, оно што наизглед безимено село чини посебним јесте све мања незапосленост, али не само зато што људи из њега одлазе, већ зато што сви и који остају имају где да раде.
- Мештани углавном узгајају соју, пшеницу, кукуруз, и то су све мањи пољопривредници, а има и доста оних који гаје јагоде, малине, боровнице, купине - објашњава секретар Месне заједнице Ратково Светлана Шуловић. - У последње три-четири године је већа запосленост у целој општини Оџаци. Отворена је канадска фирма „Магна Сеатинг”, имамо и чарапару у Гајдобри у којој одавде ради бар тридесетак жена. Важно је да споменем и господина Бранка Бабића који је одлучио да баш овде оснује предузеће које прави опрему за јапанско тетовирање и у ком је запослено педесетак наших мештана. Прошле године су добили и октобарску награду општине Оџаци. Мали нам је број незапослених и срећна сам због тога. Онда и кад треба да нађете радника да нешто ради, тешко је, па нам долазе са стране, углавном из Врања, Лесковца, Прокупља...
Не можеш да лежиш и да ти капље
- Ја сам рођен у овој Улици Цара Душана и мислим да ћу ту и да одапнем - дочекује нас мештанин Милован Чичић, поносни деда шесторо унучади и увек на услузи својим старијим комшијама. - Све је ту малтене исто. Тачно је, има мање људи, сигурно 70 одсто мање... Сад су овде скоро све удовице, старије жене.
Баш зато што је сада мање деце, деда Милован се најрадије присећа свог детињства када се с вршњацима играо по улици, док им нису ставили асфалт и уличну расвету, па су организовали фудбалске турнире под „рефлекторима”.
- Ко овде хоће да живи комотније, мора да ради, а ко хоће солидно да живи, опет мора да ради, не можеш да лежиш и да ти капље - важна је лекција коју је мудри Ратковчанин поделио са нама.
Кад смо већ на југу Србије, Ратково су након Другог светског рата населили људи из Топлице и околине Лесковца, те је 1948. године и добило назив који и данас носи. Пре тога село се звало Парабућ, а данас се то име спомиње само у називу манифестације „Парабућки бал” која се одржала синоћ по пети пут, баш на дан сеоске славе Ђурђиц.
- Од прошле године имамо и новог, млађег и необичног свештеника у православној цркви, Драгољуба Мајсторовића. По завршетку факултета радио је као вероучитељ, па има више толеранције и опуштености у његовом опхођења према нама. После литургије је увео нешто што није била пракса, позове нас да беседимо, да се почастимо и дружимо - задовољна је наша саговорница.
Католици сваке последње недеље у месецу имају мису, а Швабе које су некада живеле на овим просторима, и данас долазе у посету свом родном крају, обилазе куће и гробове, и сваки пут се потруде да нешто својој цркви и оставе.
Колико траје дан, толико и весеља има
Сеоска слава Ђурћиц одржана је јуче у Раткову, а током наше недавне посете све се загревало и улице су тек почињале да шарене. Оно што најмлађе највише радује јесу рингишпили, аутићи и коњићи, а како вишедеценијска традиција породице Шпис из Србобрана налаже, с припремама треба кренути на време.
- Сваке године смо овде, а посећеност зависи од времена и новца - каже нам Данијела Шпис, не кријући незадовољство све слабијим пословањем. - Лети је најбоље јер има највише посла, а сад све траје краће јер је и дан краћи, док зими одмарамо и чекамо нову сезону.
- Важно нам је да споменемо да имамо Багер бару која је некада била сметиште са брдо смећа које смо пре неколико година изместили на депонију у Оyацима. То је, иначе, вештачко језеро на ком може да се пеца и одржавамо га колико можемо - објашњава нам Шуловић, препоручујући да га обавезно обиђемо, жалећи што није лепше време па да етно-ресторанчић ради у ком бисмо се окрепили и уживали.
Иначе, по бирачком списку од прошле године, у Раткову живи скоро 2.800 пунолетних особа и много мање деце, али све укупно их је нешто више од 3.000. Да је највише старијег становништва говори и чињеница да се периодично дешава да у неколико дана премине и до десетак људи.
Ратник на бојном пољу и у стиховима
Ратко Павловић Ћићко (1913-1943) био је револуционар и песник, учесник Шпанског грађанског рата, али и Народноослободилачке борбе због чега и носи титулу народног хероја Југославије. Пореклом је из црногорске ратничке породице, због чега је још као омладинац био члан Комунистичке партије. Са Вељком Влаховићем организовао је студенте из Прага да се боре против фашизма у Шпанији, што је описао у стиховима.
- Зато имамо Дом здравља и лекара који је ту сваки дан и обавља посао педијатра, а имамо и стоматолога. Иначе имамо и Пошту, док смо банку затворили. Ловачки дом нам служи за разне догађаје, како волим да кажем све од сјаја до очаја, од парастоса до свадби - наводи наша саговорница.
И село опште гледано може се тако доживети. У сегменту сјаја спадају бројне манифестације, међуљудска слога, али и чињеница да су проширили мрежу јавне расвете, док је такорећи очај резервисан за лошу атмосферску канализацију због које Ратково доживљава потоп и након омањих падавина. Зато је у плану да и она засија, док ће пијаца већ на пролеће бити измештена на нову локацију, а садашњи просотр биће преуређен у трг са фонтаном.
Леа Радловачки
Пројекат „Оџаци данас” реализује ДВП Дигитал, а суфинансира општина Оyаци. Ставови у подржаном медијском пројекту не изражавају нужно ставове органа који је доделио средства
