„ДНЕВНИК” у селу с именом и презименом: Бачко Душаново

Недавни одлазак у Бачко Душаново (с дугим акцентом на „а”), које се налази у општини Суботица, претио је да - пропадне.
е
Фото: Дневник (С. Шушњевић)

Осим што смо данима телефоном покушавали да пронађемо некога у Месној заједници, безуспешно нам је кренуло и од самог уласка у село. Најпре срећни што наилазимо на некога, сва очекивања, која су додуше од почетка била само у најави, такорећи су пропала када смо схватили да тамо мало ко говори српски. Обесхрабрени кренули смо даље, те за трен ока стигосмо до краја села, и почетка другог - Чантавира, где смо решили да се околним улицама вратимо до центра Душанова. И таман опет наиђемо на живу душу, и то вредну, учини нам се да је расположена за причу, али имала је једну ману (или је проблем ипак био у нама) - живи на левој страни улице која ни не припада месту које је нама потребно! Две-три речи чудног споразумевања, схватили смо да ће се овај пут завршити и пре него што је почео...

Међутим... Како свака добра прича има преокрет, тако је и ова наишла на свој када смо у даљини, у самом центру Душанова, видели како мала шарена бића трчкарају кроз жуто-смеђи паркић. Охрабрени тим призором, пришли смо им и тек тако постали део непланираног часа. Иако су малишани, свега деветоро њих који су део комбинованог одељења основне школе „Јанош Хуњади”, трчали на час енглеског језика, отпратили су нас до учитељице која је баш тада имала слободних 45 минута. Истина, нисмо јој баш толико одузели, али смо сазнали све што нас је занимало.

Фото: Дневник (С. Шушњевић)

- Имамо мало деце јер има и мало становника у селу - објашњава нам учитељица Оливера Андрић, чија деца су ученици другог и четвртог разреда. - Има нас две учитељице и радимо у две смене, и настава је на српском језику. Не знам да ли смем да кажем, али радим овде већ 31 годину! Плакала сам од муке јер сам мислила да никад нећу знати да радим посао у комбинованом одељењу јер сам радила као учитељица у чистом, и никад ми није било доста времена. Час од 45 минута је морао да траје и 50 и 60, бар док ја не завршим шта сам замислила. А сад, постала сам мајстор свог заната.

Како памти, пре 30 година било је 17 деце у два одељења, а сада их је 16 од првог до четвртог. Радити с мање деце има и добре и лоше стране, али најбоље је то што сваком детету може довољно да се посвети.

- Ове недеље се играмо да је катедра њихова и јако им је тешко, јер тек сад виде шта значи овај посао - насмејана је учитељица. - Једна од замерки је што овде немамо звона, али смо до недавно били у централној школи у Чантавиру, па мало-мало, па звони! Сви су срећни кад прође час, али одмор што проооолази брзоооо... „Кад ћемо ми, учитељице, у нашу школу где нема звона?”

И док су се деца привикавала на звоно, њихова је школа, која датира из 1936. године и састоји се од тоалета, ходника и једне просторије која им је учионица, библиотека, зборница и трпезарија, добила нове прозоре и окречена је изнутра. Тако да су сад у сређеном простору где опет сами газдују колико ће који час и одмор трајати.

- Други део објекта нам је забавиште и ту имамо тридесетак деце. Некада је у том простору живела учитељица Клара и, након што је преминула, синови су тај стан поклонили селу али захтевајући да у њему буде обданиште - објашњава учитељица Оливера, надајући се да ће стићи до пензије.

Иначе, у Бачком Душанову је по последњем попису имао око 700 гласача, али како млади све више одлазе у Нови Сад и Суботицу да студирају, па и да раде, становника је све мање. С друге стране, иако је то добровољачко село насељено Србима након Првог светског рата и добило име по цару Душану, сада је у њему све више Мађара који, уколико упишу основну школу у Чантавиру на мађарском језику, све мање знају српски. Али, онда наилазе на велики проблем током студирања, тако да „нове генерације родитеља” поново шаљу децу у душановачку школу где се по први пут сусрећу са нашим језиком.

Фото: Дневник (С. Шушњевић)

- Иначе, овде немамо проблема, нарочио не на националној основи. Имамо и муслимане, пекарову децу, па кад их доведу у школу донесу нам и ужину. Тако да, обележавамо све празнике - објашњава наша саговорница. - У Душанову једино што имамо, а да за то зна цела суботичка општина, јесте фудбалски клуб „Хајдук” за чији опстанак цело село живи. Имали смо и Месну заједницу, али је укинута због чега смо доста ускраћени јер смо доста могли да урадимо преко ње. Имамо Дом културе који је лепо реновиран и служи за све могуће приредбе у селу. То нам је место окупљања и сви га чувамо као своје.

Људи углавном раде у индустријској зони у Суботици, а у Бачку Тополу, која им је ближа, не иду јер немају аутобуску линију, док они који имају земљу, баве се њоме или сточарством. Продавница, једина у месту, служи има за набавку хлеба, млека и „оно основно”, а кафана се отвара само по потреби.

- Највећи проблем нам је лош напон струје - жали нам се учитељица. - Чим мало загрми, нестаје струја, а онда и све остало рикне!

Фото: Дневник (С. Шушњевић)
Двориште не може да замени инострана плата

Највећа гужва у селу је код локалног вулканизера. Додуше, сезона стављања зимских гума је поприлично намучила мајсторе који су дневно примали и по двадесетак аутомобила, али због тога и могу да нам кажу да се тај посао исплати.

- Волим своје село, битно ми је да зарадим толико да имам шта да једем - искрен је вулканизер Герхарт Хорват, који ради код рођака. - Не бих могао да се привикнем у иностранству. Овде имам двориште, а у тамо негде бих био у стану и само радио, радио, радио...

Фото: Дневник (С. Шушњевић)
Марфијев закон мучи децу аутомобилима

Ученици четвртог разреда Јелени Церовац у Бачком Душанову је баш супер! Иако је „на мишиће” навела бар две ствари које су најбоље у вези са селом - „имам пријатеље који живе са мном, ааааааа, није велико село иииии...”, три негативне је навела очас-посла.

- Најгоре је то што смрди на краве, кад нисмо на улици нема кола, а кад изађемо напоље онда их има, и нема дечака у школи - искрена је Јелена која трипут недељно иде у Чантавир на тренинге кошарке и двапут недељно у Суботицу на часове клавира.

Леа Радловачки

Коле
03.11.2019 • 14:42
Браво учитељице, браво ђаци! Част је радити са вама свима!
Čupko
03.11.2019 • 18:24
Bravo učiteljice! Ko bi reko da je prošla 31 godina?
EUR/RSD 117.5121
Најновије вести