„Дневник” у вишевековном селу – Шатринци: Кад има људи, нађу се и паре

- Прво и основно, када дођете у нечију кућу, ред је да вас питају шта бисте пили... Значи, могу да скувам чај од свега и свачега: имам од кантариона, имам моју домаћу липу, имам лишће црног дуда, имам од смокве, има свашта, чак и кукурузно! Имам домаћу зову, ја правио пре две године. И још нешто, ја сам најбољи кувар домаће супер! Имам литру, литру и по од гуске и барено што иде уз то. Иначе, кад кувам супе, ја измешам, па ставим и кокошке или петка, јунетине... Моји рођаци сипају по два-три пута, а мој унук од пет година пре неки дан сипао пет пута, не може да се наједе - поносан је на своје кулинарско умеће наш домаћин Борко Вуковић, некадашњи председник Шатринаца, сав важан показујући нам црвени дрес с натписом „Дневник“ који је добио још пре четири деценије од тадашњег уредника. - Дакле, прво хладне воде, па да кренемо на причу...
3-selo1
Фото: Дневник (В. Фифа)

И тако кренусмо, од Кулина бана, па преко успона Шатринаца и свега што је наш саговорник обезбедио за своје мештане, чак и кад није био на функцији.

- Колико сте времена добили од уредника, да знам колико да скраћујем причу - пита нас деда Борко, а ми му обећавамо целу страну у новинама, чак и најаву на насловници, због чега му се задовољно смеши брк, те наставља говоранцију. - Знате, Шатринци су забачена средина која је 1961. године добила струју и то су биле оне дрвене бандере. Е, а кад сам крајем ’70. и ’80. био председник села, урадили смо нови трафо, развукли каблове, увели расвету и бетонске бандере! Имао сам познанике, па сам све могао да урадим и без општине и без новца. Рецимо, деведесетих сам асфалтирао путеве кад више нисам био председник. Тад се ни у градовима није градило због санкција, а ми смо добили асфалт. Борко је чиста образа! Кад имаш људе, нађу се и паре... Крајем осамдесетих сам увео телефон и око 98 одсто кућа га је добило; толики постотак није имао ни Београд.


Камперски живот од настанка Шатринаца

Према писаним подацима, Шатринци се спомињу као средњовековно село још 1496. године, а назив потиче од шатора у којима се првобитно живело и то надомак тренутне локације.

Фото: Дневник (В. Фифа)

Два века касније, документа указују да је у том месту живео искључиво српски живаљ, да би се касније доселили Мађари који, од свог доласка, чине већину у том месту. Шатринци, стога, имају две цркве - православну и католичку.

 


Фото: Дневник (В. Фифа)

Међутим, индустријализација је довела до рапидног смањења становништва у Шатрицима, па је тако шездесетих у том месту живело око 800 становника, а данас дупло мање. Исто тако, некад је ово село бројало 150 крава, а сада једва петнаестак.

Фото: Дневник (В. Фифа)

- Људи су се разбежали, позапошљавали, нема више ни десетак пољопривредника. Сад имаш кућа у којима ради по троје, то је 150.000 месечно, и што би се они бакћали с њивама - размишља наш саговорник и додаје да ће таква ситуација, колико год некима била повољнија, довести до тога да ускоро почнемо да увозимо млеко.

Фото: Дневник (В. Фифа)

Ипак, ма какво стање било, мештани Шатринаца су увек били сложни и подржавали су се. Тако су Мађари скривали Србе од усташа током Другог светског рата. А најуспешнији су увек били у разним спортовима којих данас, нажалост, више нема.

Фото: Дневник (В. Фифа)

- Сад фудбалери пију пиво, па иду на утакмицу! Какви су то спортисти - пита нас деда Борко, а ми слежемо раменима јер, факат, ни ми не знамо како се може налити алкохолом и изаћи на терен. Мада, ако су врућина као ове, а пиво ’ладно... - Пре 40-50 година смо сваки дан играли фудбал, и по снегу, у чизмама!

Фото: Дневник (В. Фифа)

Док данас, кад све иде низбрдо у том селу (од самог уласка, из правца Ирига, односно Шатриначког језера), туристички потенцијал је нешто што треба неговати, те су у току изградња бунгалова, ресторана и кажу базена на једној парцели. Такође, тренутно се изводе и радови на енергетској санацији и адаптацији зграде за основно образовање и културу. А све остало - отом-потом.

Леа Радловачки

Кад нема базена, ту је бицикл

Највећа летња радост деце из Шатринаца је та што већ недељу дана иду у Инђију у школицу пливања, што им је обезбедила иришка општина. Међу четворо малишана из овог места нашле су се и Кристина Винце и Хелена Варга, које смо дочекале по доласку с базена, заједно са Кристинином баком Јулком Духоњ, која је родом из Марадика.

Фото: Дневник (В. Фифа)

- Било је супер! Учили смо да пливамо. Кад се навикнеш, вода није хладна - довикују у глас девојчице.

Фото: Дневник (В. Фифа)

- Иако се чини да нема много деце у Шатринцима, наше саговорнице кажу да су другари добри, а кад им је досадно иду у вожњу бициклима по селу. И док Хелена машта да буде ветеринар, Кристину привлачи фризерска професија, а боме, чека је од септембра и пети разред, што ће значити да ће сваког радног дана устајати раније како би стигла на аутобус за Ириг где наставља своје школовање.

EUR/RSD 117.5685
Најновије вести