Дневник у вишевековном селу – Тоба (фото)

Сви ми који смо некад у Зрењанину у чувеној Милетићевој улици чекали ђачке аутобусе у правцима ка Српској Црњи, Житишту, па и Сечњу, виђали смо један који је возио и за Тобу (а који не саобраћа већ десетак година).
С. Шушњевић/Тоба
Фото: С. Шушњевић/Тоба

И све што смо знали о том месту јесте да нам није близу и да, заправо, немамо појма где се тачно налази. Добро, надомак је Нове Црње и „слепо је црево”, и то је то.

Стога смо прошле недеље решили да се коначно упутимо ка њему, одушевљени што се уклапа у овогодишњи серијал, али и далеко мање сретни што ће тај пут у непознато бити пропраћен неподношљивим врућинама.

Фото: С. Шушњевић/Тоба

У сваком случају, мапа и путокази наводе да, чим уђете у Нову Црњу, скрећете лево, и све што треба да радите даље јесте да се држите јединог пута пред собом и ето вас у - Тоби. По ширини, похабаности и дивљој вегетацији кроз коју се назиру плодни атари, тачно знате да сте негде у Банату и то у крају у ком се не залази често.

- Ово је мирно место, то могу да вам кажем - највећа је предност Тобе, истиче председник Савета Месне заједнице Деже Балаж, који је одлучио да остане у свом селу јер је почео да се бави политиком још пре три деценије. - Постоји инфраструктура, а оно што нема - нема.

Фото: С. Шушњевић/Тоба

И чега све нема у Тоби? Па, можда је лакше рећи чега има... Продавница. Црква. Добровољно ватрогасно друштво. Ловачко друштво. Културно-уметничко друштво. Удружење жена. Уговорна Пошта. А посластичарнице, кафане, апотеке, гвожђаре, продавница текстилне и прехрамбене робе, лекара...? Не, тога (више) нема. И колико год да 300 тобљанских душа муку мучи због силних недостатака, нису у моћи да било шта ураде по том питању.

Фото: С. Шушњевић/Деже Балаж

- Имамо скоро 30 одсто становништва који су пензионери, а пензије, нарочито пољопривредне, су баш мале, једна износи око 12.300 динара, нема логике, а удовице, које су биле домаћице, имају право на ту пензију од покојног супруга, али само 70 одсто - напомиње наш домаћин, додајући како, с друге стране, већ десет година имају проблем с масовним одливом становништва откако имају право право на двојно држављанство. - Више од половина села поседује мађарски пасош и због тога је број становника опао, око стотину њих је сигурно отишло за ово време. Неки одлазе и тамо живе стално, неки се враћају. Има их у Мађарској, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Великој Британији, чак и у Аустралији.


Острво усред мочвара

Тоба је најмање село у општини Нова Црња и званично су га основали 1795. године досељеници из Сегедина и Макова који су се углавном бавили баштованством.

Фото: С. Шушњевић/Тоба

Назив потиче из мађарског језика и означава острво на језеру, будући да је тај крај у оно време био поприлично мочваран, те су житељи на једном од „острва” почели да раде и живе.


Они који су решили да остану махом се баве пољопривредом, док двадесетак пари руку ради у Кикинди или Новој Црњи.

Фото: С. Шушњевић/Тоба

- Има десетак већих газдинстава који имају више земље, а остали, који имају мање, они само преживљавају. Колико човек улаже у пољопривреду, толики приход и може да оствари. Некад су људи узгајали семена цвећа, парадајз, краставац и носили су у иностранство, а сад су то жито, кукуруз, сунцокрет. Доста мештана, који имају мађарско држављанство, купује механизацију, земљу и сеоске куће помоћу фонадације „Просперитати”, и у односу на број становника, доста људи је искористило то право - прича Балаж.


Из Тобе се не може изаћи ни кадгори

Јожеф Арањош, рођени Тобљанин, из свог места није изажао бар две године. Чак ни до оближње Нове Црње. Будући да немају аутобусе, а вала ни кола, овај добровољни ватрогасац, који чека на пензију иако већ откад не може да ради због здравствених проблема, дели тужну судбину са својим мештанима који нису у прилици да изађу из Тобе, па чак и кад им „гори”.

Фото: С. Шушњевић/Тоба/Јожеф Арањош

- Овде је некад било свега, а сад нема ништа. Била је и кафана, посластичарница... Што смо дозволили да све пропадне? Па, сви су отишли на страну, где су ишли у школу, тамо су и остали, а овде је све пропало - објашњава нам деда шесторо унучади, док седи у ’ладу испред Добровољног ватрогасног друштва, надајући се да му одмор неће прекинути нека немила интервенција.

Како памти током свог четрдесетогодишњег стажа у ДВД-у, некад је било више од 60 ватрогасаца у Друштву, имали су женску, мушку и дечју екупу, ишли су на такмичења, а сад једва да има њих двадесетак „матораца”. Ако ништа, бар им возило пали, односно трактор којим вуку цистерну.

Фото: С. Шушњевић/Тоба/Ватрогасно друштво

- Да могу, ја бих у Тоби направио младима да имају где да иду да се забаве, јер моментално имамо једну продавницу и ништа друго - прича нам Арањош, прекрштених руку и размршених сећања.


Такође, ђаци и студенти користе сва могућа права на стипендије које им се нуде, како од наше, тако и од Мађарске, те у том смислу, најбоље пролазе прваци који за полазак у основну школу добијају разне пакете и финансијску подршку.

Фото: С. Шушњевић/Тоба

- Ове године ћемо имати четворо деце на мађарском и двоје на српском језику који ће поћи у први разред - додаје председник Савета, појашњавајући да у Тоби деца иду до четвртог разреда, наставу похађају на српском и мађарском у два комбинована одељења.

Иако их је мало и иако се релативно држе заједно, увек се нађе разлог за неко мимоилажење и неслагање у селу. Ипак, чињеница је да су им свима потребне исте ствари - асфалтиране улице, капела на гробљу и, како је обећано, рехабилитација и проширење пута од Нове Црње.

Леа Радловачки

EUR/RSD 117.5647
Најновије вести