Да свет постаје глобално село не сведочи само интернет и нови видови комуникација међу људима са различтиог дела земљиног шара и то у „real time“ , што ће рећи реалном времену, већ се некако планета стиснула и кад су у питању чуда дуњалука која на трпези завршавају. Пре је важило да је кућа домаћинска када сува шунка „састави“ са свежим парадајзом, а данас, кад рајски плод из пластеника на кухињски астал долази и лицем на Божиће, не треба се чудити и новим воћкама и поврћкама што опседају пијачне тезге и рафове супермаркета. Гоџи бобице, батат, чиа семенке... и којекакав други пољо-еспап све је чешћи и у фенси рецептима, чему се не треба чудити када ни палента или пула више не носи своје староставно име већ се корн-мафином зове.
А овај „мејнстрим“ је, к’о канда, схватио и Дејан Ковач, рођењем и животним прикљученијем Бачкомоношторац, па се први у овој чемерној Србији, вазда распетој између гологузије и малограђанске имитације неког виртуелног, срећнијег евро-атлантског света, бацио у производњу кинеске урме, воћке чудновате, која по најновијим нутриционистичким „вјерују“ представља наводно најздравије воће на свету. И да видиш, иде му...
- Пре шест година сам, колико ја знам као први у Србији, из Словеније набавио саднице, које нису ни биле тако јефтине, неких 25 евра комад, али сада, кад су и моје жижуле стале на род, и сам производим саднице за којима је све већа потражња.- прича Дејан, који је због тог другог назива кинеске урме, воћке чудновате, уместо родитељског Ковач, добио у Бачком Моноштору друго презиме, шпицнамен Жижула.- Искрен да будем, до тада се нисам уопште бавио воћарством, па чак ни пољопривредом јер ни земљу своју нисам имао, али крстарећи по интернету схватио сам да је кинеска урма не само једна од најздравијих воћки на свету, већ и да је богом дана за органски узгој, пошто нема ни природних непријатеља, уопште не побољева, нити су јој потребни неки посебни услови за узгој.- појашњава нам Дејан, док стоји у свом воћњаку на ободу села са неких 130 стабала кинеске урме која је већ „стала на род“. Стабла на његовој плантажи чудна, орезана, како то воћари кажу, „у главу“ односно све до најдебљих грана, како се ни једно воће на овим просторима не орезује, али убеђује нас Дејан да тако и треба.
- Није то ништа, још ћемо имати и летњу резидбу, пошто је током пуне вегетације биљка јако бујна, па до краја септембра, половином октобра,, када берба и почиње, треба је још једном орезати, да крошња „продише“ и да плодови буду што сочнији.- тврди Дејан шпицнаменом Жижула, који већ са сваког стабла у јесен убере максимум од педесетак килограма чудног плода, који по укусу потсећа на нешто између јабуке и крушке.- Изузетно је укусна, али и здрава, пошто не само да смањује притисак, већ и побољшава пробаву, подиже имунитет...- набраја Дејан предности воћа из дубина Азије које има 20 пута више витамина Ц од лимуна и иних агрума и чија се цена на српским пијацама креће и до 600 динара по килограму. Кад се домогне и сертификата о органском узгоју, профит од жижуле би могао да буде и већи, пре свега у извозу јер на тезгама Словеније килограм овог воћа достиже цену и од 11 евра, а при томе га нема „ни за лек“, баш као и у целој Европи у којој је жижула још цењенија.
Како свака роба има свога купца, тако и жижула нађе пут и до цегера домаћег потрошача, мада овај предузимљиви Бачкомоношторац тврди да му је за то требало нешто времена.
- У почетку, док се људи нису упознали са кинеском урмом и видели њене предности, било је мањих проблема са пласманом, али ево, хвала Богу, прошле јесени не да нисам имао проблема са продајом, већ сам могао да продам тоне и тоне жижуле, само да сам је имао.- вели, позивајући и друге воћаре да му се придруже у оваквој производњи, Ковач који је већ посадио још пола јутра кинеске урме садницама из властитог расадника из којег нове засаде формирају и воћари из целе Србије.- Са овим обимом производње „добацио“ сам само до Новог Сада, а мада ме и из Београда свако мало зову, не могу да постигнем...- вајка се бачкомоношторски воћар, који ће након ове сезоне и званични, државни, сертификат о органском узгоју добити, сербез улази у трећу годину строго контролисане производње кинеске урме.
Како каже, за разлику од осталих воћара, не мучи га толико ни проблем недостатка радне снаге ( побегло то све да пере и чува бабе по пустој Немачкој), пошто ово воће постепено сазрева, бере се помало сваки дан-два, дуго може да стоји на собној температури и у гајбицама, па му је за сада у овом послу достатна помоћ властите породице, а приде је кинеска воћка отпорна на зиму. Касно, око Ђурђевдана, цвета, па је ни повремени пролећни лед, попут осталог воћа, не може изненадити у цвату, а што се прихране тиче, тек сваке две-три године у међуредни размак разбаци и исфреза по коју приколицу сточног ђубра, стајњака. Једина ствар која му „срећу квари“ је незасита жеђ стабала жижуле, која без пуно воде и заливања не могу да напредују, па је зато и његов воћњак, иначе формиран на земљи шесте ( најгрђе) категорије квалитета, опремљен „кап-по-кап“ системом за наводњавање. Али ионако је Бачки Моноштор на обали Дунава, па само мало јаче ашов забодеш и ето ти благодатне воде....
Милић Миљеновић
