С друге стране, мештани су похвалили то што у овом сремском месту још увек има доста зеленила и што је пуштена у рад брза пруга, па су им како кажу Нови Сад и Београд све ближи. Локална самоуправа води рачуна о приоритетима у свим областима, што се не мора увек поклопити са жељама свих грађана.
- Потребно је уредити поток у Инђији. Похвалила бих то што је сачувано доста старих стабала и има зеленила. Морам вам рећи да највише волим моју Инђију, јер је између Новог Сада, Београда, Дунава и Фрушке Горе – казала нам је Миљана Крњић, пензионисана професорка српског језика и књижевности.
У центру Инђије срели смо и житељку из Чортановаца која нам се пожалила на гужву у овом сремском месту, али и лошу аутобуску линију која ретко саобраћа ка месту где живи.
- Продала сам стан у центру Инђије и преселила се у Чортановце како бих продужила себи живот. Велика је гужва у граду и мени то не прија. Мало ми је до пензије остало. Било би ми доста лакше када би постојало више полазака ка Чортановцима. Мада, како је некада у Инђији било, сада је супер, заиста се види помак – казала је, не желећи да се представи, док се Брансилав Л. пожалио на лоше стање тротоара у центру Инђије, а који се простире до околних зграда.
Питали смо и председника општине Инђија Владимира Гака који су по његовом мишљењу највећи проблеми који тиште житеље овог сремског места. Он је рекао да свакодневно и формално али и неформално разговара са грађанима, тако да има прилике да чује различите примедбе и идеје.
- Много тога је урађено и дошли смо на ниво да нико више не прича о великим инфраструктурним проблемима. Наравно, помиње се велики број камиона који пролазе кроз центар града и потреба да се изгради обилазница. Не можемо причати о обилазници тек тако, она се ради једном у 100 година и не може да је ради локална самоуправа, већ држава. Трудићемо се наравно да радимо и обилазницу, али је реч о захтевном пројекту. Реконструкцију тротоара обављамо, као и реконструкцију путева. Урадили смо више од 44 нова пута која нису раније постојала - вели Гак и указује да су то значајни помаци и да се локална самоуправа труди да сваки сегмент у њеном домену рада буде покривен.
Инђија је деведесетих година прихватила процентуално у односу на број становника највећи број избеглих и расељених лица у читавој Србији. Ти људи су долазили на рубове града, а сада су то практично насеља, па су на тим потезима морали да се граде нови путеви и улице.
С. Аничић Илић
