“Југоремедија”, зрењанинска фабрика лекова, један је од симбола лоше изведене транзиције у Србији чији епилог још није завршен, а слика „Југоремедија„ данас је део сталне поставке Музеја савремене уметности у Београду…
Разгледање зрењанинског музеја почињемо са „јеврејским углом„ у којем се налази фотографија Синагоге срушене 1941, портрет рабина Давида Опенхајма, рад сликара Антала Штрајтмана и део стуба из срушене синагоге.
Великобечкеречка синагога налазила се на углу данашње Јеврејске и Сарајлијине улице, у делу града који се раније називао „Чивутски сокак“ због бројне јеврејске популације која је ту живела. Грађена је у периоду од 1894. до 1896. према нацртима мађарског архитекте Липота Баумхорна чувеног по градњи синагога у Ријеци, Сегедину, Будимпешти и - Новом Саду. Била је један од првих објеката у граду који је имао електрично осветљење.
По уласку немачких окупационих трупа у град 1941, започето је систематско пљачкање, депортовање и убијање јеврејског живља. Нови председник општине Јозеф Гион и вођа немачке народносне групе у Банату др Сеп Јанко стали су иза иницијативе крајскоманданта и СС-мајора Јиргена Вагнера да се поруши синагога. Зграда је најпре демолирана, из ње су извучени намештај и драгоцености, са зидова и пода скинуте су мермерне плочице, да би затим била минирана. Порушени материјал делом су развукли домаћи Немци, међу којима је највећи део запао Михаелу Хасу, који је од одвучене цигле сазидао себи кућу у Београдској улици (данашња улица Коче Коларова), док је остатак у виду цигле и гвоздених конструкција био употребљен за доградњу фабрике чарапа… Након православне капеле крај дворца „Фантаст„ и у Народном музеју у Зрењанину сусрео сам се са причом о групи крадљиваца икона и уметничких слика коју је крајем осамдесетих и почетком деведесетих година 20. века предводио Петар Борота, прослављени голман ОКФ Београд, Партизана, Челсија и Бенфике. У Народном музеју у Зрењанину налазе се тренутно две слике које је Боротина група украла 1989. из овог музеја (једно дело Паје Јовановића) и из основне школе у Идвору - портрет Михајла Пупина, рад Уроша Предића). Оливера Скоко ми показује текст из „Дневика„ из 1989. о овом случају….
„Дефиле банатских спахија пред царем Фрањом Јосифом„, дело сликара Пала Вага из 1898. инспирисано је посетом представника Торонталске жупаније Будимпешти поводом 1000. годишњице досељавања Мађара у Панонску низују. Том приликом настале су и Миленијумске куле од којих је на овим просторима сачувана само она у Гардошу у Земуну…
„Весели Банаћани”, слика Стевана Алексића, која се налази у сталној поставци зрењанинског Народног музеја приказује сцену из кафанског живота, са типичним банатским мотивима. Тврди се да је настала као „одговор„ на „Веселу браћу„ Уроша Предића. Кафана у којој се весељаци налазе звала се „Три дебела гуза„. Слика димензија 150 са 132,5 цм јер у Народни музеј дошла као поклон пољопривредног добра „Хајдучица”.
Оно што је у Панчеву био Миховил Томандл који је успео да спречи „Хитлер вашар„ и „развлачење„ имовине Немаца у септембру и октобру 1944. након што су припадници ове заједнице напустили град или одведени у логоре - за Петроград (Зрењанин) је сликар Васа Поморишац. Он је успео да сакупи много вредних уметничких предмета, слика, скулптура, комада намештаја - и склони их у Народни музеј.
Поморишац је рођен у Модошу (Јаши Томићу) 1893. Уметничко школовање започиње од 1905. до 1911. у атељеу суграђанина Стевана Алексића. Од 1913. до 1914. у Минхену похађа Академију ликовних уметности. Мобилисан је 1914. али се одмах предаје Русима. После рата долази у Загреб 1919. где се уписује на Академију за умјетност и умјетни обрт, код проф. Љубе Бабића и Ферда Ковачевића. У Лондон одлази 1920. где студира на Краљевској академији St. Martin‘s School of Art затим се враћа у Београд где живи од 1925. до 1935, када приређује прве самосталне изложбе. Често одлази из Београда на путовања у Италију, Француску и Енглеску. Умро је у Београду 1961.
Посебан део музеја посвећен је једној сјајној жени о којој јако мало знамо. Паулина Пава Сударски рођена је у јулу 1914. на дан венчања својих родитеља Реље Сударског – трговца и Јованке Ковачев. Реља је на почетку рата регрутован у аустроугарску војску. По завршетку Првог светског рата се није вратио кући па је проглашен несталим.
Паулинина мајка Јованка се између два светска рата у Београду упознаје са Владимиром Врбашким, фабрикантом кошуља за кога се и удаје. Врбашки је прихватио Паву, старао се о њој и ишколовао је, да би по завршетку школовања постала академска сликарка. После студијског путовања по Италији и другим европским државама, враћа се у домовину да би предавала ликовну уметност у неколико школа Краљевине Југославије.
Када се 1937. оснива Академија ликовних уметности, Паулина постаје један од првих уписаних студената. На Академији је Паулина урадила највећи број својих радова. Осим актова ту су и портрети, пејзажи, мртве природе. У то време, ова сликарка је и сарадница часописа „Жена данас„ и „Војвођански зборник„, активно учествујући у друштвеном и политичком животу предратног Београда попут неке банатске Фриде Кало. Вероватно је тада и упознала свог Дијега Риверу - будућег супруга Блажа Ђуричића са којим одлази на Цетиње где се запошљава као наставница у тамошњој гимназији.
Школска година се прекида у мају 1941, због припрема за предстојећи устанак те се и Паулина са супругом прикључује младим комунистима и одлази у рат. По доласку на Дурмитор додељена је Управи партизанске болнице. Њен живот ће бити трагично окончан управо обављајући посао болничарке током битке на Сутјесци познатој као Пета непријатељска офанзива. Тога 13. јуна 1943. године била је део санитетског особља које није желело да напусти рањенике и болесне и том приликом је и погинула. После рата њена мајка дала је 155 Павиних радова Зрењанинском градском музеју.
Напуштамо разгледање музеја јер нас чекају у Градској кући, некадашњем седишту Торонталске жупаније о којој ћу као и о Руској цркви, Брашовановом Соколском дому, Клостеру и Пинвој вили - писати на овом месту за седам дана.
Роберт Чобан
