Његове фотографије са спортских догађаја, по којима је нарочито познат свих ових деценија, али и други фото записи, и данас су доступни јавности, а Иван са истим жаром, на свом бициклу, обилази догађаје и места и бележи их својим објективом.
Због свега што је постигао у својој богатој каријери, фоторепортеру у пензији Ивану Панчићу је уручена Награда града Зрењанина за 2021. годину, најзначајније градско признање које се додељује истакнутим појединцима и колективима. Комисија за доделу награда је, у образложењу одлуке, навела да Панчић готово шест деценија сведочи и бележи путем фотографије хронику овог града.
„Његов професионални рад, јасно документован и доступан јавности, заступљен је кроз хиљаде и хиљаде вредних фотографија, на новинским страницама, разгледницама, каталозима и публикацијама, које чине својеврсну историју развоја Зрењанина. Као спортиста у младости, нарочито је оставио трага у области спортске фотографије, за коју је добио и међународна признања. С посебним осећајем за детаљ и спортски тренутак, неуморно је снимао врхунске, светски познате спортисте, али и пионире и полетарце који тек почињу да корачају спортским стазама. Иако у пензији, и даље с великим жаром и енергијом снима и објављује фотографије са бројних спортских догађаја у Зрењанину и околини“, наводи се у образложењу.
Иван Панчић је рођен у Зрењанину 22. септембра 1945. године. Фотографијом је почео да се бави још у осмом разреду основне школа, која се тада звала „Никола Тесла“.
- У тој мојој школи је постојала фото секција, којој сам се придружио у другом полугодишту. Састајали смо се једанпут недељно и учили како настаје фотографија, од самог снимања до рада у мрачној комори. Били су то скромни почеци, а и крај школске године је брзо дошао и прекинуо моје ангажовање у фото секцији. У међувремену је у Зрењанину организована документарна изложба о граду. Посетио сам тај догађај неколико пута и још више заволео фотографију – прича за „Дневник“ Иван Панчић.
С обзиром на то да је у младости веома волео спорт, а та љубав га ни до дан данас није напустила, не чуди што му је спортска фотографија посебно прирасла срцу.
- У младости сам се бавио свим спортовима који су постојали у граду. Ишао сам са тренинга на тренинг, а прво сам почео да тренирам гимнастику у „Партизану“, код тренера Милета. Ипак, највише сам волео фудбал, али и рукомет, који сам тренирао у „Вулкану“. Такође сам и веслао у четверцу. Стога је било нормално да, када сам почео да фоткам за новине, један од задатака буде фотографисање спортских догађаја – истиче Панчић.
Он поседује огромну колекцију спортских фотографија које сведоче о такмичењима градских клубова, тимова и појединаца. На његовим фотографијама нашли су се и светски прваци, како репрезентације, тако и појединци. Међу њима су женска рукометна репрезентација Бразила, која је била светски првак, рекордерка у скоку удаљ Ивана Шпановић, овогодишња освајачица Аустријалан опена Ешли Барти, па мушка и женска репрезентација Србије...
- Могао бих тако набрајати цео дан, а можда и дуже. Фоткао сам и многе тимове у мушкој и женској конкуренцији, атрактивне акције и портрете истакнутих спортиста... Пратио сам и светска првенства, прво у стоном тенису у Новом Саду 1981. године, па јуниорско светско првенство у веслању на Ади Циганлији у Београду. Највеће је било сениорско рукометно првенство за жене у Зрењанину и Београду. Фотографисао сам и европске шампионате, клупска такмичења европског ранга у фудбалу, рукомету и кошарци, па лигашка надметања, и тако даље – присећа се Иван Панчић.
Он додаје да је у досадашњој каријери било и ружних догађаја, али да не би да говори о њима, јер је било много, много више оних који су лепи.
- Награда града Зрењанина коју сам добио пуно ми значи, јер је то доказ да нисам узалуд провео све ове дане и године фоткајући. До сада сам добио око 220 награда и признања, а ово ми је једно од најдражих, између осталог и због тога што сам га добио од мог родног града – каже Иван Панчић.
Жељко Балабан
