Филм траје 50 минута и представља живот људи који су се тада доселили у Сенту, али говори и о суживоту и њиховом сналажењу, како су из кршевитих планинских крајева дошли у равницу, како су их људи из ове средине дочекали и како успели да се прилагоде.
Председник сенћанског Удружења савеза потомака ратника Србије 1912-1920. професор историје Ненад Шкрбић каже да је филм резултат истраживања које је трајало нешто више од шест месеци, у коме су учествовали потомци колониста који су се населили на подручје Сенте.
- Били смо мотивисани да забележимо судбине добровољаца и њихових потомака, да сачувамо од заборава све догађаје који су се давно одиграли, да оставимо у виду филма сведочанство о томе садашњим и будућим поколењима, да не забораве своје претке и да знају шта се дешавало у прошлости - каже Шкрбић.
Он је подсетио да су колонисти овде почели нови живот, у једном за њих новом и непознатом окружењу. Као сваки почетак, ништа није било лако и извесно у новом поднебљу, а велике потешкоће представљале су културне и друштвене прилике.
- Као и небројено пута у својим животима наши преци су градили корак по корак свој дом и породицу, тражећи своје место под сунцем покрај реке Тисе. Живот се постепено уходавао, али је време спокојства врло брзо променила зла ратна неман Другог светског рата, јер су се невоље поново сручиле на наше претке. Али, људи од камена, како смо их прозвали, јуначки, храбро истрпели су недаће и након завршетка рата поново су кренули да граде свој дом. Ово је прича о патњама, радостима и срећи наших предака, о свакодневним лепим али и тешким моментима. Пошто је прошао читав век од почетка колонизације имали смо жељу и циљ да њихове судбине сачувамо и на тај начин не дозволимо да се икада забораве. Дужни смо били да то учинимо и према њима и према себи - нагласио је Шкрбић. Редитељ филма Вукашин Живаљевић је указао да је у истраживању било прилике да се чују приче људи који су или преживели нека тешка времена или су о тим времена слушали, што је значајно и корисно, јер се морамо присећати тих времена не би ли спречили да се она понове.
- Нама је данас тешко да претпоставимо како су ти људи по досељавању овде живели, заправо, колико је њима било тешко то прилагођавање. Најважније је да су људи овде тада живели, а и сада живе у јако лепом суживоту - наглашава Живаљевић.
Потомак солунског добровољца носиоца Албанске споменице из околине Гацка у Херцеговини, пензионер Градимир Николић подсећа да су колонисти били сложни, држали су се заједно и помагали једни другима око свих послова. Све је то био тежак рад, али да су налазили времена и да се друже и изјадају.
- Колонисти су донели са собом своју културу, свако из свог краја где је живео, али врло брзо су се уклопили пре свега прво међусобно, у делу града који се и сада зове Колонија, где су се населили православци колонисти из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Лике. Колонисти су се брзо уклопили и са локалним становништвом Мађарима, јер су их их красиле добре особине и карактер, истрајност и поштење. Једино је велики проблем био што нису имали средстава за рад, па су се теже сналазили, али су се испомагали са комшијама Мађарима и склапали пријатељства, а настајало је и доста мешовитих бракова - испричао је Градимир Николић.
Документарни филм о веку колонизације добровољаца Првог светског рата у Сенту настао је уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а реализацију су помогли Српски културни центар „Стеван Сремац“, локална самоуправа општине Сента, КОЦ „Лајош Турзо“, Милош и Данило Кравић из Велебита. Уместо улазница прикупљан је добровољни прилог Фондацији „Буди хуман“ да послужи некоме коме је потребно.
М. Митровић
