– Две кобиле липицанерке, са свим папирима, купио сам док су биле ждребад, јер сам хтео да их лично научим свему што треба да знају. И у томе сам успео – прича Кристијан Ковач.
Коње је, каже Кристијан, некада у Српском Итебеју имала свака друга кућа, а сада се они који их имају могу пребројати на прсте једне руке. Наш саговорник своје липицанерке воли да упрегне у фијакер.
– Желео сам да имам и фијакер, па сам га пре десетак година купио овде у селу. Фијакер је стар око 80 година. И када сам га купио био је у добром стању, а и ја га пажљиво чувам и одржавам. Волим да имам фијакер и да у њега упрегнем своје коње. Највише себи за душу, али врло често фијакер и коње траже младенци за свадбе – прича Кристијан и додаје да сада у Српском Итебеју постоје само два фијакера која су у „возном стању“.
Да би задовољство било комплетно, Кристијан је купио и сву потребну опрему.
– Морао сам да идем у Руму, код тамошњег сарача, да набавим опрему. Толико је сада то реткост. Имам одело, кецељу, рукавице, бич, опрему за липицанерке – наводи наш саговорник.
Кристијан је вредан млад човек. Запослен је у селу, а са родитељима у шталама држи и, како каже, белу марву – јунад у тову. Ипак, оно мало слободног времена које му преостане највише воли да проведе тимарећи своје липицанерке, као и да их, кад је прилика, или тек за своју душу, упрегне у фијакер и провоза селом.
Ж. Б.
