Када се кућа сруши, шор прерасте у булевар, изгради се нова црква, а остану старе слике... О познатим личностима постоје записи, али о обичном човеку, остаје само прича која се преноси са старијег на млађег, а у тој причи често има пуно тога занимљивог што званична историја или није стигла или није хтела да запише. Када ходаш шоровима у којима си некада познавао сада упокојене људе, куће ти дођу као подсетник на оне којих више нема. У Нештину, селу на десној обали Дунава, уз границу са Хрватском, умро је ономаде чика Која Коста Стојшић, најстарији Нештинац, поживео 98 година. То је био један од овдашњих људи који је дуго памтио и знао да пренесе на млађе део историје овог краја.
Званична историја, односно историчари записаше да се Нештин прву пут спомиње 1323. године, али овде су, кажу археолози, људи живели у млађем каменом добу. Веле да је у пред-римско време овај простор насељавало келтско племе Скордисци, а затим и Римљани који подижу утврђење на обали Дунава. Утврђење се налазило на брду званом Кулуштра (и данас га људи тако зову) - од латинског кастел, или утврђење.
Забележено је да је 1814. године Нештинац Матеј Дамјановић објавио обимно популарно дело „Домоводство или настављеније о земљеделији”. Из Нештина, поред осталих, потиче и Георгије Петровић (1766-1827), адвокат, директор школа у дистрикту Будимском и цензор српских књига у Угарској.
То је, поред осталог, забележила писана историја, баш као што бележи да у Нештину постоји Сремска кућа из 18. века коју је својевремено изградила породица Савић, а која је пре пар година реконструисана, враћен јој је стари сјај и налази се под заштитом као својеврсни споменик градитељства. Е, о тој кући, односне њеним градитељима својевремено је чика Која причао у микрофон и перо новинарима. Он је чуо причу од својих предака да је овај дом саградила породица Савић, а трговали су широм света, па и у Америци. Желели су да у свом селу оставе траг, па су саградили, за оно време луксузну кућу.
Стојшић је после Другог светског рата неколико година провео у војсци, па се вратио и као писмен човек радио као службеник у задругама бивше државе. Потом се вратио у Нештин где је годинама обављао посао секретара месне заједнице. По пензији постао је једини стални становник Кулуштре, која се као брдо некако надвила над Дунав који је вековима подлокавао и рушио. Ту је живео у малој викендици, држао је две козе, имао виноград, мало баште, почео са пчелама па одустао. Која је друговао повремено и са археолозима који су овде копали тражили и налазили предмете из римског и каснијег периода, тумачили историју овог дела Срема, а Стојшић, који је сматран за домаћина Кулуштре кувао им кафе, седећи за склепаним столом и клупама слушао приче из давнина, а он њима причао оно што је он за свога века видео и чуо од старијих. Остао је из 1992. године снимак његовог разговора са Ненадом Ристићем који је за РТС правио серијал о селима Србије. Тада је Коста објаснио саговорнику да се никада није женио, да нема деце, да му повремена самоћа на издвојеном брду ван села обично не смета.
Комшије које нису биле вичне виноградарству учио је како се сади калем, како се орезује, залама... Убеђивао их да чокот не треба остављати да пуно роди посебно ако ће газда да цеди вино за себе. Помагао је коме год је стигао, частио их козјим сиром и млеком, саветовао младе да треба да штеде... Рече да су његову генерацију учили да не смеш да убијеш ласту, јер ако то урадиш умреће ти мајка! Како свако воли мајку тако је и он томе учио млађе и каже да никада није видео нити чуо да је неко у овом селу убио ласту.
Ово село, осим по воћарству и виноградарству, добром вину и ракији, као и здравој изворског фрушкогорској води у сеоском водоводу, али и бројним изворима, својевремено било је познато и по људима са помало чудним надимцима. Али, за све је био разлог, па је сваки надимак имао и историјско оправдање. Тако је на пример некада овде живео и чика Сава Стојковић - Енглез, Илија Јанковић - Талијан, Аца Канарић Ајзен, а понеко га је звао и Француз, Душан Алиђукић Бундевара... Сава је био управник овдашње пољопривредне економије, а надимак је као партизан добио у Другом светском рату. Илија је био скелеyија, а у рату су га прозвали Талијан по пушци коју је носио, јер народ је такво оружје звао талијанка. Аца се бавио пољопривредом, једно време је позио на сеоска говеда у Доњој ади од пролећа до касне јесени, а некада је носио француску капу, па ето надимка. Душан је држао једну од настаријих пецара у Нештину, а то је радио и његов отац...
Осим породичних надимака у Нештину и околини постоје надимци и за шорове, делове атара.. Додуше, свака улица овде има своје званично име, али мештани их знају као Чаршију, Пајту, Звонару, Зверињак, Филарете, Доњи шор, Златну греду, Белило, делове атара као Ленкину рупу, Гологуз, Говнеш (острво), Капавицу, Мишевац, Пландиште... И свако зашто има своје зато. Али људе треба споменути с времена на време, док још има ко да пише и прича, јер млађи, па и старији, или нису за њих чули или су заборавили. Да не би, како Сремац рече за Ивкову славу, Нишава однела причу о једном Ђурђевдану у Црно море, тако се и овде треба сећати људи који су једно време чинили Нештин, како и Дунав не би однео сећања у поменуто море.
Милош Суџум
