Стара кућа у Невесињској улици више од деценије није коришћена, каже нам Јован, а након три године покушаја, на крају су успели да се уселе и ставе плочицу са својим презименом на њу.
– Први пут смо закаснили са предајом документације, а други пут смо стигли на време, но кућа се и даље водила на власника, па нисмо прошли. У међувремену смо средили и ту папирологију, те смо треће године прошли на конкурсу и уселили смо у кућу пре годину дана. У Гајдобри сам цео живот, зато нисмо ишли у друга села у потрази за кућом. Овде сам се и оженио, ту су ми породица и пријатељи, а и до посла прошетам, треба ми пет минута, што бих ишао даље – прича нам Јован.
С обзиром на то да у кући дуго није нико живео, Новчићи су морали да имају и одређена улагања, те полако сређују, колико су у могућности.
– Оспособили смо је за живот, то је најбитније. Желели смо да се уселимо у наш простор, па да кренемо са радовима. Нећемо да улазимо у кредите, кућа је функционална, па корак по корак је адаптирамо, до савршенства. Тако смо од једне велике собе направили две дечје и остало је још да се оне окрече, те да се уради и ламинат. Купатило је било ново и практично није пуно коришћено. Сад иду они фини радови, гуљење, лепак, мрежица, глетовање – прича наш саговорник, који иначе ради у месари, а додатно и услужне физичке послове, које старији мештани не могу сами да одраде.
Драгана Новчић казала је да иза куће имају и башту, па ће ове године да сеју кукуруз, јер имају планове да купе прасиће.
– У дворишту куће имамо стари свињац који треба мало адаптирати, јер му недостаје ограда. Када се он оспособи, план је да купимо свиње, а кукуруз да узгајамо како бисмо имали хране за њих. То бисмо радили за наше потребе – поручила је Драгана.
Како кажу, у породичној кући у којој су живели било их је пуно, а сад имају свој мир који нема цену. Зато је ова подршка државе од великог значаја и они би свима од срца препоручили да покушају. Ништа не кошта, а пуно се може добити.
И. Бакмаз
