Био је то повод да насеље у коме махом живе потомци Личана добровољаца из Првог светског рата, обиђу општиски челници – председник општине Роберт Фејстамер и председник Скупштине општине Кањижа Милош Кравић. Одељење кањишке Основне школе „Јован Јовановић Змај” у Велебиту добитник је општинске Повеље захвалности поводом 90 година постојања школе у селу, а Месној заједници Велебит је у Сокобањи на недавном финалном такмичењу кулинарског каравана „Изађи ми на теглу” за справљање најбољег ајвара у Србији,
припало признање за најбоље промовисање ове манифестације. Поврх свега екипа „Фрау Габријела” је после победе на квалификаицоном такмичењу у Велебиту, тријумфовала у Сокобањи зачинивши ове године најбољи ајвар у Србији!
- Радујемо се престижним признањима која су нама изузетно драга. У срцу Србије, где је ајвар специјалитет да победи екипа са севера Бачке из нашег малог Велебита, нисмо се надали, али смо на то поносни и велика је част да на тај начин промовишемо село. Не знам да ли је за нас то превелики залогај, али имамо амбиција и јако би волели да идуће сезоне поред квалификационог такмичења и финале каравана „Изађи ми на теглу” буде у Велебиту. За сада је то само наша идеја, видећемо шта ће рећи организатори каравана – каже председница Савета МЗ Велебит Милица Маљковић.
Село је после Првог светског рата основало 150 солунских добровољаца који су се доселили из Лике, из села подно планине Велебит. Пред Други светски рат
Велебит је имао скоро 1.000 житеља, а данас се тај број свео на четвртину. Председник СО Кањижа Милош Кравић, родом из Велебита, наглашава да се до сада никада није десило да две институције из села добију заслужена признања.
Прошле године због смањеног броја ђака запретило је затварање школе, али је издвојено одељење кањишке школе „Јован Јовановић Змај” ипак опстало и учитељица Анђелија Цвејић учи седморо ђака од првог до четвртог разреда, једног у првом, по два у другом, трећем и четвртом. Приликом посете школи у петак, на православни празник Свету Петку, у занимацији смо затекли Владимира и Ђорђа Лончара, Немању и Јелену Бањеглав и Милана Мандића, а оправдано су одсуствовале сестре Ивана и Сања Алић, због породичне крсне славе.
- Заиста је задовољство и дивно радити са овом децом. Драго ми је да сам дошла овде да радим, што је за мене ново искуство. Мало је теже радити ођедном са ђацима из четири разреда, али сви се трудимо, деца једна другима помажу. То што немамо нека наставна средства надокнађујемо жељом деце да науче што више, љубављу и дружењем. Имам подршку мештана, па заједно организујемо пригодне програме за Дан жена, сеоску славу и друге прилике – вели учитељица Анђелија Цвејић.
Милош Кравић додаје да је носталгично везан за ову учионицу где је похађао ниже разреде основне школе. Он казује да је највише деце у Велебиту рођено 1923. године, када су пристигле 63 принове, а да је школа од оснивања одувек имала наставу до четвртог разреда, а после се путовало у Кањижу ради наставка школовања.
- И некада, као сада, сва четири одељења у Велебиту су у истој учионици, само је када сам овде ишао у школу нас било 36 до 40, за разлику од садашњих свега седморо деце. И то је велики помак, јер село које нема школу, продавницу, задругу и пошту, књига је пред затварањем. Богу хвала претходних година имамо више деце у предшколском узрасту, па се надам да ће у годинама које су пред нама наши суграђани схватити и увидети да је неопходно да се деца рађају да би село опстало – каже Кравић.
Деца у школи, а и вртићу „Бамби” кањишке Предшколске установе „Наши бисери” који је под истим кровом, весела и раздрагана. Васпитачица Соња Оковацки из Кањиже дошла је да одмени одсутну колегиницу Сању Лончар из села. Да су сви као породица васпитачице Сање и Милорада Лончара, која подиже четворо деце, школа и село не би бринули за будућност.
- У групи је десеторо малишана разног узраста, од три године па до двоје предшколаца. У Кањижи радим са млађом групом у којој је 24-ро деце па ми је необично са знатно малобројнијом групом. Услови су исти као у Кањижи, само чини ми се да су ова деца мирнија – утисак је васпитачице Соње Оковацки.
Текст и фото: М. Митровић
(Текст је део пројекта који је суфинансиран од стране Општине Кањижа. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Општине.)
