Тако је у уторак Савет Месне заједнице у Станишићу обавештен од стране надлежног Јавног комуналног предузећа „Водоканал“ да је решењем санитарног инспектора Покрајинског секретаријата за здравство, Одељења за санитарну инспекцију Сомбор забрањена испорука воде за пиће у њиховом селу. Према наводима из овог решења вода је здравствено неисправна због повећаног садржаја гвожђа и арсена. Како би се решио овај проблем „Водоканал“ је започео алтернативно снабдевање водом за пиће мештана Станишића, па је тако стационарна цистерна постављена у Дому културе, са улазом из Његошеве улице, односно некадашње библиотеке. Вода из водовода може се користити искључиво за санитарно-хигијенске потребе, наводи се у обавештењу МЗ Станишић.
Оваква ситуација могла би ускоро добити трајно решење, пошто су у току радови на доводнику воде из правца Светозара Милетића, који је већ 2019. године повезан на водовод који допрема исправну пијаћу воду из градске фабрике воде и изворишта ЈКП „Водоканал“ на Јарошу. Радови су подразумевали и изградњу резервоара и такозване бустер станице, како би се омогућило допремање воде управо у Станишић и касније још удаљенију Риђицу. Постављање доводника од Светизара Милетића до Станишића је увелико одмакло, а инвестиција вредна преко 150 милиона динара би, уз финансијску подршку Покрајинског секретаријата за пољопривреду, водопривреду и шумарство, требала да се заврши следеће, 2024.године.
Мада су овог пролећа повезани на градски водовод, проблеме са водом за пиће овог јуна и јула имају и мештани Стапара. Наиме, након жалби мештана да им је вода често замућена и понекад црвенкасте боје, овдашњи Завод за јавно здравље је извршио контролу, којом је потврђено да је вода у основи исправна, док су из ЈКП „Водоканал” потврдили да су промене боје воде узроковане талогом који се годинама накупљао у секундарној, сеоској, водоводној мрежи, односно док се још користила вода из сеоског бунара.
На састанку уприличеном пре десетак дана мештанима су из надлежног комуналног предузећа појаснили да до замућења воде долази услед великих флуктуација у потрошњи или услед повремених нестанака струје, који за последицу имају, након поновног укључења пумпи, подизање годинама таложеног микро материјала „окруњеног“ са зидова старих цеви сеоског водовода, које су, попут оних у граду, у добром делу направљене од азбеста. Уз уверавања стручњака из сомборског Завода за јавно здравље да „азбест не реагује са водом и да у том случају није опасан“ Стапарцима је појашњено и да за ипак пожељну завену дотрајале секундарне водоводне мреже нема достатних средстава, баш као ни када је у питању сама градска мрежа.
Како би се решио проблем воде у Стапару радници надлежног „Водоканала“ су прибегли, до потпуне замене сеоске мреже, јединој могућој интервенцији – учесталијем испирању мреже.
М. Миљеновић
