После завршене осмољетке у родној вароши и гимназије у Суботици годину дана је био на студијама медицине у Загребу, али не зато што му није ишло него је из личних разлога прешао за Нови Сад, завршио Вишу школу за физичку културу, па 1957. почео да ради у кањишкој Основној школи „Ади Ендре“, где је као просветни радник провео 22 године најпре као наставник фискултуре и биологије, потом као директор, а 1982. године уследило је намештење у ондашњи СИЗ за физичку културу. Наставио је као секретар СОФК-е 12 година, да би га ондашња општинска власт прекомандовала да „направи реда“ у Предшколској установи „Полетарац“. Место директора „Полетарца“ било му је велики изазов где је након девет година дочекао пензионисање са 65 година и 43 године радног стажа.
- Мислим да је огромна разлика, без намере да икога увредим, да је у ондашњој школи било више мушкараца просветних радника и било више реда и дисциплине. Просветари су уживели већи углед и ауторитет код деце и родитеља, више поштовања просветних радника у друштву. А било је и много тога, па и грешака. Мислим да је направљена велика грешка када су у Кањижи у једну спојили две основне школе, а рећићу и зашто. Између две школе увек је постојало ривалство, ко ће боље резултате постизати. У ривалству се више захтевало и од просветара и од ђака, да будеш бољи. Тада је у школама било више деце, у одељењима је било 32 ученика, а сада их је двадесетак или мање. Мање је и деце, али то није грешка школе. Додуше, има и позитивних ствари у образовању, напредовало се и информатичка технологија ушла у школе и целокупни образовни систем, а и услови су сада много бољи. Ми дуго у кањишким школама у то време нисмо имали ниједну фискултурну салу, сада их има у свакој школи, плус спортска хала у Бањи - казује Лошонц.
Поред рада у просвети Реже Лошонц је у млађаним данима 19 година играо фудбал у кањишком „Потисју“, а из те успешне генерације на голу је био Димитрије Стојков Флићо, Ференц Лацко Тахо, Тихамера Добоа Цигоњу тада су више знали по надимку Тихи, па Љубомир Сушић Шуле, Милорад Мацура Мацо, Ференц Немет Титви, Јожеф Лацко, Петар Никичић Клињо, брзоного десно крило Ладоцки упамћен је као Лада, па Петар Авдаловић Мујо. Прву постава са тренером Тибором Бичкеијем је карикатурама овековечио сликар Тихамер Добо Цигоња, а на таблоу који краси просторије бифеа на стадиону испод карикатура су забележени само надимци провтимаца. У тој генерацији сви су били из Кањиже, за разлику од резултатски успешније генерације која се од 1970. такмичила у Војвођанској лиги у којој је било и играча „са стране“. Лошонц се по потреби ангажовао и као рукометни тренер рукометашица, потом и рукометаша, а у то време Кањижа је имала јаке екипе у покрајинском рангу такмичења уз изузетно ривалство са комшијама из Сенте, Аде и Хоргоша, у коме се никада није унапред могло наслутити ко ће из надигравања изаћи као победник, пред пуним трибинама које је попуњавала публика. Играло се под ведрим небом у центру Кањиже, где је иначе 1946. године одржано прво првенство Војводине у рукомету.
- Сећам се да је у Кањижи једном приликом гостовала рукометна екипа из Ниша, сопственим вагоном железницом, а за време боравка вагон на станици био је гурнут на споредни колосек. То је био куриозитет, да се из Ниша, дође на пријатељску утакмицу у нашу варош - прича Лошонц.
Финансирање спорта у Кањижи је увек била посебна проблематика, јер новца за спорт никада није било довољно, што је према мишљењу Лошонца била велика неправда, па су се додатна средства тражила у овдашњим предузећима.
Мислим да сам за оно што сам радио и постигао, лично више задовољан него што ми је средина у којој сам радио признала. Најзадовољнији сам учињеним у области спорта и физичке културе, где сам највише уградио себе и за све што сам чинио, осећам се срећним човеком. Радио сам оно што сам волео, а то пуно значи, прича Реже Лошонц.
- Да није било Индустрије грађевинског материјала „Потисје“ спортски живот би био сиромашнији, а свој печат давали су предани спортски ентузијасти попут Михаља Бичкеија из Адорјана, Јанош Леко из Тотовог Села, Шандор Семеш из Хоргоша, Никола Којић из Кањиже и многи други. СОФК-а Кањиже је била призната у Војводини, поштовао се рад који смо несебично улагали, а били смо центар за ђачки спорт, радничке и сеоске спортске игре, седиште међуопштинског рукометног, стрељачког, риболовачког, стонотениског и потом фудбалског савеза. На стогодишњицу од сличних манифестација одржаних 1882. године обновили смо атлетски маратон Хоргош-Кањижа и пливачки маратон на Тиси, што су у то време били међу најмасовнијим маратонским надметањима на простору тадашње Југославије. Подстакли смо на тај начин бављење рекреативним активностима у месним заједницама и предузећима, анимирали спортисте из клубова да учествују у маратонима, а на преко 200 адреса широм Југославије појединачно или клубовимс слали позиве потенцијалним учесницима. Та манифестација је постала традционална и прерасла у Фестивал трчања и пливања, активних спортиста и рекреативаца свих узраста - предочава Лошонц, указујући да се дешавало да они који су из оправданих разлога изостајали, накнадно су долазили да претрче стазу између Хоргоша и Кањиже, да би им се печатом у такмичарксој књижици оверило да су учествовали.
Изнедрила је Кањиже више имена за историју спорта, јер су са ових простора и породични корени тенисерке Монике Селеш и фудбалског стручњака Ференца Арока, једини олимпијац од био је рвач Ференц Чаба, али било је још успешних рвача, фудбалера, кајакаша...
У време док је био и на руководећем положају у школи и спорту, па и на дужности председника Месне заједнице Кањижа, изграђена су у Кањижи четири рукометна терена, завршена је изградња Дом кајакаша на обали Тисе, померано је фудбалско игралиште да би се обезбедило место за атлетску стазу, у комплексу Бање Кањижа направљени су тениски терени, а било је и других улагања јер је како вели Лошонц то био период развоја спортске инфраструктуре.
- Кањижа је у то време имала јаку привреду и могла је у спорту да нас прати, али не и политика - са пензионерске временске дистанце од скоро две деценије процењује Лошонц.
Предшколска установа „Полетарац“, којом је руководио у финишу радне каријере, у свим насељима кањишке општине збрињавала је преко 700 деце. Од 13 насеља у општини вртиће је имало 12, у то време је уређено и у згради бивше школе отворено одељење у Малом Песку, отварана су и опремана нова одељења вртића, па је у Кањижи отворено и посебно одељење за децу са сметњама у развоју. Предшколско васпитање у кањишкој општини које сезе све до пред крај претпрошлог века, о чему сведочи спомен плоча на згради где је билопрво забавиште, достигло је завидни ниво, у међувремену је установа „Полетарац“ променила назив у „Наши бисери“, а из периода када је директоровао Реже Лошонц је менифестација „Лепо је заједно“ у којој учествују малишани и њихови родитељи.
Реже Лошонц је добитник најзначајнијег војвођанског признања „Јован Микић Спартак“ за допринос развоју и унапређењу спорта за 1991. годину, а признање му је одао и братски град Кишкунхалаш из Мађарске.
Текст и фото: М. Митровић
